S verom u vlast, u nove radne pobede

Koga da gledam? Filmovi svi na isti kalup. Jurnjava automobilima, pucanje iz svih oružja, gomile mrtvih. Muziku, onu narodnu, ne slušam već gledam samo zbog dugonogih pevačica u minijaturnim suknjicama. Sve ostalo nije vredno pomena.

Ako stezanje kaiša ne postigne vidan rezultat, prelazi se na rigoroznije mere; na stezanje omče!

Ali, Dnevnik u pola osam uveče ne izostavljam. Doduše, uvek isti glumci. Vučić, Dačić, Zorana Mihajlović... Ponekad i dični nam Predsednik, pa onaj što vodi slavni srpski parlament, i to je to. Drugi nam i ne trebaju. Volim da čujem mudrog premijera koji upravo saopšti da smo izbegli bankrot države! Alal mu vera kad je uspeo. Mogla je država da propadne skoro kao Amerika. No, neće, nažalost, ni njih. Eto, i Amerikanci se složili. Da se zaduže još malo, pa da prežive. Na isti recept i Srbija. Mnogo smo dužni, ali da bi se spasili moramo još da se zadužujemo. Inače preti katastrofa, propast, bankrot. A tada više neće biti ovolikih penzija, pa plata od sto-dve stotine evra, i slično.

Radimo svojski na svoju propast, a ni oni sa strane ne odmažu!

Nova vlast, ako je zaista nova, nikako da ispuni predizborna obećanja. Ne da nema zapošljavanja, nego se armija nezaposlenih i uvećala. Privreda nikako da se pokrene. Investicije i strana ulaganja kao i kod svih prethodnih do sada. Na dugom štapu. Milion gladnih po zvaničnoj statistici. A znamo da statistika laže. Gladnih ima više nego što se prikazuje. Pad standarda, pad potrošnje, rast inflacije, bede, kriminala i enormni rast uhapšenih. U tome je caka. Što više hapse, narod ih više obožava. Voli gladan i izmrcvaren, unesrećen čovek da vidi bahatu lopinu s lisicama na rukama. Makar toga posle i oslobodilo nezavisno sudstvo, nije mala stvar da je osetio život u buvari.

Uzmi sve što ti život pruža; poklopac šahta, električni kabal, bocu pića u samoposluzi...

Vlast se pokazala na delu. Ne čudi stoga što im raste rejting. Čak i da ništa drugo nisu učinili osim svakodnevnih hapšenja, kao što i nisu, gubitnici u tranziciji, oni poniženi i obespravljeni im veruju. Ta vera u vlast i raste. Porašće i broj utamničenih. Nit je vlast mutava, niti je ovde neko nedužan. Koga god da skebaju, sigurno je kriv. Naročito ako je imao bilo kakvu funkciju u društvu. Ma, da je najmanji šraf u sistemu, pomalo je omastio brk. I tu greške nema. Vlast se neće ogrešiti ni o one ranije na položajima, neće, isto tako, ni kod ovih trenutnih. Takvima mogu još i uslugu da naprave ako ih pohapse dok nisu načinilki i krupniju štetu. Ni kod nekih koji bi tek u budućnosti mogli da postanu važne face, nema opasnosti od greške. Ako i neko takav jednom postane ministar, sekretar, sudija, lekar, profesor, neće svakako propustiti priliku da počini kakvu nepodopštinu. Svejedno mito, falsifikat, krađa društvene svojine...

Suštinska razlika između našeg društva i Divljeg Zapada ogleda se u činjenici da kod nas oružje nije svima dostupno, a ni prisustvo šerifa nije vidljivo!

Stoga dajem punu podršku sadašnjoj vlasti. Uveren sam ne samo u njihove dobre namere, već i u natčovečanske napore i sposobnosti. Da budem iskren, pomalo me nagriza neki crv sumnje. Povremeno. Kako je to omaleni premijer spasio državu od propasti kada je on isti vodio državu i u prethodne četiri godine? Doduše, u pređašnjoj garnituri bio je „samo“ potpredsednik Vlade i ministar policije. Danas je predsednik Vlade i opet ministar policije. Ni ranije nije bio najvažniji igrač, a nije ni danas. Bez obzira na titulu. Ali, i pre, a i sada, jedan od ključnih u timu. Pa kako se sada spasismo katastrofe i ko stvori to stanje pred katastrofu? Ako spasilac lično nije doprineo krahu države, onda je morao znati ko je kriv za sve naše nevolje. Smatram da policija ima i tu ulogu da sprečava iznošenje para iz zemlje, uništavanje privrede i banaka, pljačku državne imovine. Ili mi obični smrtnici ne možemo da razumemo finese visoke politike? Neka, nije ni važno. Svakim danom sve više napredujemo. U nove radne pobede!

Miodrag Tasić