Nismo ljudi - mi smo lutke

Pušimo York mada nam Lucky strike ili Winston više odgovaraju, ali je to nezdravo zadovoljstvo 20 dinara skuplje, a to je mesečno 600 dinara više (kol'ko se tek na duvanu sa buvljaka uštedi!) Kad kupujemo sedam stvari obiđemo sedam prodavnica ne bi li uštedeli stotinak dinara - jeste, to je naša sudbina. Siromaštvo ponižava nas, ali nije razlog da se stidimo pred drugima. Kupimo pivo, pa pijemo s drugarima kući i obrnuto, jer uštedimo troduplo nego da smo u kafiću, mada je u kafiću. Volimo i sa ženom da izađemo uveče - lepo se obučemo, prošetamo, pa sednemo negde da popijemo piće. Prestali smo.

Razmišljamo i satelitsku ili kablovsku saradnju da raskinemo i kupimo STB uredaj, samo internet da plaćamo, da bismo uštedeli mesečno 1.000 din. Možda, vremenom, i internet otkažemo... a ne treba nam ni tradicionalni medij - televizija - ionako je prevaziđen: spor sa selektivnim informacijama i pogodan jedino za ispiranje mozga. Vlast bi, da može, ukinula internet, posebno duštvene mreže, jer kod novih medija nema cenzure. Zato su nacionalne televizije zlo - defiluju samo kriminalci, vucibatine, debili, nabildovane i tetovirane siledžije i silikonske sponzoruše što puće usne za selfi. Tako kriminalci i starlete postaju idoli mladih - šta će klincima škola i obrazovanje kad postoji brži način da dođu do velikih para i postanu rijaliti zvezde. Izgleda da je ovde šund legalizovan i proglašen za najveći kulturni domet. Ne znam da li nam je to nacionalna strategija za svetlu budućnost.

Divna je ovo zemlja kad moramo da podignemo dozvoljeni minus (a banke na njega deru) da bi kupili, na primer, frižider. Rekoše da ćemo uskoro biti jedna od tri najbogatije države u Evropi. Izgleda da smo na dobrom putu pošto "nema kuče zašta da nas uvati". Od ovih silnih megatrend doktora nauka što ni Gimnaziju u Aleksincu ne bi mogli da završe, od tih što su rušili "pa sad nama nude lopate", od te silne ograničenosti koja vedri i oblači, neljudski, bez smisla za meru i granicu (ne znaju, bre, da stanu!) i naše bespomoćne neograničenosti, dođe nam katkad da, umesto njih, odemo u ludnicu i ostatak života proživimo kao ljudi. Mi nismo ljudi nego lutke.

Tako bar ne bi gledali ovu naopaku i groznu zbilju - gde je uvredljivo učestvovati - koja liči na lutkarsko pozorište apsurda. Konce povlače poremećeni diletanti, a marionete su - pored slepih sledbenika - obični, dobri, pametni, nenametljivi i fini ljudi; sad, tu se javlja kontradikcija...
... Ako, su pametniji i sposobniji zašto dozvoljavaju glupima da im uništavaju život?! Znam za dva razloga: prvi je NEMOĆ a drugi STRAH.

Ali, pre toga da napravimo razliku. Postoje i dve vrste ljudi...
...Nenametljivi i oni što "nit smrde, nit mirišu" - postoji ogromna razlika. Prvi su fine istancane duše kojima je uvredljivo da udaraju nisko i laktovima u gomili jer imaju manire i imaju moralni kodeks. Drugi su najniža vrsta primata, greška u evoluciji, i oni su sa svima dobri, što je nemoguće, znaci neiskreno, i svima titraju, spremni da se, s oproštenjem, naguze za svoje dobro. Ništa im nije sveto, svima služe. Moćnima (svejedno da su pametni ili ne), kao po pravilu, to titranje prija i nisu svesni da će bezlični da im zabiju nož u leđa kad se promeni odnos snaga - ali, valjda su to i zaslužili. Nit smrde nit mirišu: zbog njih nema promena, oni su ključ. Stvari valja postaviti kauzalno - nadovezuje se ono što najavih da sprečava promene: nemoć i strah.

Jedan pametan čovek je govorio - Zašto kukate da vam ne valja, jer onda ste vi odgovorni i nemate pravo da kukate, nego se uključite u politički život! Nije bio u pravu: uđite u bilo koju stranku i pokušajte tamo da napredujete u stranačkoj hijerarhiji i nešto menjate nabolje, ukažite na klimoglavce. Ne, neće vam dozvolitti da napredujete, jer su nam skoro sve stranke diktatorski ustrojene, gde je na vrhu piramide nepogrešivi vođa. Sve je to, manje-više, isto. To je NEMOĆ.

O stvarima koji se dešavaju u Aleksincu pišu drugi mediji. Dok je postojala opštinska televizija, građani su o lošim stvarima u njihovoj sredini mogli da se informišu putem dnevnih novina i većih portala. Na opštinskoj TV oduvek su bile tabu teme, uz tek po neki izuzetak. Pričaš o onome što se ne sme, pa nastradaš: jednostavno te maltretiraju, iživljavaju se. Moderno rečeno, nesposobni, nadobudni i pokvareni, počnu da te mobinguju.

Zaštite niotkud, pa čemu onda da samom sebi zagorčavaš život? Ipak sam ga samom sebi zagorčavao. Naprosto, to je bilo jače od mene. Zato drugi ćute. To je STRAH.

Mentalitet, usud? Ma ne, mi smo krivi zato što se plašimo da se onima "što puštaju kišu" ne zamerimo. Posle, kad neko ostane sam, niko mu neće pomoći i zato je strah razumljiv, ali ne i opravdan. Mislim, gledati mirno linč, osuđivati, a ništa ne preduzeti...

Zato će se stvari promeniti na bolje tek onda kada većina prestane da se plaši. Plašim se da to neće biti tako brzo.

Dragan Vesić