Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Kozak koji je omogućio Rusiji da bude najveća

rss

14.12.2015. Marko Jovanović

Jermak Timofejevič je bio kozački ataman koji je predvodio rusko osvajanje Sibirskog Kanata, tokom koga je i poginuo u noći između 5. i 6. avgusta 1585. godine.
Ovaj pohod je utro put za priključivanje Sibira Rusiji i na taj način joj omogućio da postane najveća zemlja na svetu.

Portret Jermaka Timofejeviča. Stavropoljski regionalni muzej likovnih umetnosti. Nepoznati ruski umetnik (kraj 17. veka)

U 16. veku ruski istraživači su otkrili prostrane teritorije istočno od Uralskih planina, gde se nalazio tatarski Sibirski Kanat sa svojom prestonicom Kašljikom. Ove oblasti su Rusi zvali Sibir, a kasnije su tim imenom bile nazivane sve teritorije iza Urala do Tihog okeana. (Administrativno gledano, današnji Sibir ne obuhvata ruski Daleki Istok, tj. ne proteže se do okeana.)

Bogat krznom, ribom i rudama, Sibir je dugo privlačio ruske trgovce i zanatlije. Trgujući sa lokalnim stanovništvom, tj. razmenjujući razne proizvode za vredna krzna, Rusi su uspeli da prodru duboko u Sibir i da ga dobro upoznaju. Među njima su bili i Stroganovi, trgovačka porodica koja je skupim krznima snabdevala carski dvor, za šta su bili nagrađeni brojnim privilegijama. Car im je dao pravo da koriste zemlju iza Urala i dozvolio im da tamo izgrade utvrđenja.

Vasilij Surikov (1848-1916): Jermakovo osvajanje Sibira (1895)

Odnosi između Rusije i Sibirskog Kanata postali su napeti kada je kan Kučum došao na vlast. Kanovi podanici su preduzimali pljačkaške napade na susedna ruska sela, paleći ih i pleneći stoku, dok su ljude odvodili u ropstvo. Kako bi odbranili svoju zemlju od tatarskih upada Stroganovi su dobili dozvolu da organizuju sopstvenu vojsku. Tako je 1581. otpočeo vojni pohod na Sibir pod komandom Jermaka Timofejeviča, iskusnog i hrabrog ratnika, cenjenog među kozacima. Jermak je okupio 500 kozaka i krenuo u osvajanje Sibira.

Kozački ataman i njegovi ratnici morali su da se izbore sa brojnim teškoćama i pre nego što su stupili na kanovu teritoriju. Kada je saznao da su Rusi prešli granicu njegovog kanata, Kučum je odmah sakupio vojsku. Njena brojnost je zabrinula Jermaka, ali on nije hteo da se povuče pošto je već bio došao blizu cilja. Bio je kraj oktobra i severni vetar je najavljivao skori dolazak zime. U svakom trenutku Sibir je mogao da postane klopka za ruske vojnike, tako da Jermakovi kozaci nisu imali izbora – odlučili su da krenu u napad na tatarsku prestonicu Kašljik.

Iako malobrojnija od Tatara, Jermakova vojska je posedovala vatreno oružje i porazila je neprijatelja naoružanog lukovima i strelama, kopljima i mačevima. Videvši da Rusi odnose pobedu u ovoj bici, kan Kučum je pobegao iz svog grada prepuštajući ga sudbini.

Posle osvajanja Kašljika, Jermakovi kozaci spremali su se za povratak u otadžbinu noseći bogati plen. Međutim, odlučili su da poraženu Kučumovu hordu pripoje Rusiji. Ostvarujući svoj cilj, Jermakova vojska istovremeno je i slabila. Bolesti i sukobi sa Tatarima naneli su nenadoknadive gubitke kozačkim snagama. Sve dok su imali dovoljno baruta i olova oni su mogli da se uspešno bore protiv brojno nadmoćnog protivnika. Ipak, ubrzo pošto su potošili gotovo svu municiju, izgubili su glavnu prednost nad slabije naoružanim neprijateljem. Jermak je u Moskvu poslao glasnika koji je caru javio da je sibirska prestonica osvojena i da je za konačni obračun sa Kučumovom vojskom kozacima potrebno dopremiti pomoć u hrani i municiji. Međutim, kako pomoć nije brzo stigla, postalo je opasno ostati u Kašljiku. Konačno, u očajničkom pokušaju da popuni zalihe hrane, Jermak je krenuo u svoju poslednju bitku. Jedne noći Tatari su napali desetkovane kozake i u toj borbi ruski osvajač Sibira je poginuo.

Posle smrti svog atamana kozaci su odlučili da se vrate u Rusiju. Od 500 kozaka koji su sa Jermakom stigli u Sibir kući se vratilo svega 90. Nisu ni slutili da se pomoć koju su prethodno tražili ubrzano približavala Kašljiku.

Postoji veliki broj narodnih pesama i priča o Jermaku. Uspomena na njega bila je očuvana i među Rusima i među lokalnim sibirskim plemenima. Okupljajući se na zajedničkim svetkovinama, stanovnici dalekih sela pevali su ruske i tatarske pesme o njegovim podvizima. Uz tužne pesme su plakali, a uz šaljive se grohotom smejali. Ovi običaji negovali su se i tri veka posle pogibije slavnog atamana koji je „preneo“ teritoriju Rusije preko Urala i tako joj omogućio da postane najveća zemlja na svetu.

Izvor: RuskaReč

Komentara: 0


# Rusija Marko Jovanović dr Kozaci
@MarkoodMorave @



 

[ Dodaj komentar ]