Korona epizoda br. 19: Moja je pesma lagana

Pitaju me lokalci pre neki dan ispred Tešine prodavnice koja ti je omiljena pesma, rok grupa? 

Ko je najbolji eks Ju pevač, najbolji album ili koja je trenutno grupa broj jedan na muzičkoj sceni?

Izgleda da smo izbistrili sve politike, pa na red dođe sretno vreme kad se znalo šta je muzika, kad se nije pevalo kroz megafon ili kroz NOS kao danas.

O ukusima ne vredi raspravljati, široka je to tema. Najbolje je da slušaš ono sve što je dobro ili ono što slušaju svi.

- Nemam pojma koje najbolji, volim sve eks Ju grupe, volim domaći rokenrol, drago mi ješto sam se rodio u zlatno vreme - odgovorih lokalnom dragstordžiji koji strpljivo pije pivo posle 20 časova jer nema AUŠVAJS.

Gledam ljude koji ulaze u TEKI 1, neka nova klijantela opkolila gradsko svratište koga opkoljuju gigantski supermarketi. Onaj moj sagovornik, baš zapeo da pričamo o nekim lepim vremenama kad je Aleksinac možda i bio grad.

Prebacuje se tema na lokalni nivo, a dragstordžija nastavi: 

- Brate koje najbolja grupa iz Aleksinca, koje je jedini mogao da te oduševi, razvali?

Ko ti je bio melem za dušu, asocija za divna prošla vremena?

Tu me pogodi, setih se jednog čoveka, omanjeg, crnomanjastog koji je nekad živeo tu iznad naših glava u "Beloj zgradi" gde se sada skupljaju poslednji mohinkanci.

Odjednom mi se pričini njegova senka kako izlazi iz drugog ulaza i ide prema nama. Prilazi pored Tekijeve radnje i mirno kaže "Gde ste drugari, kumče šta mi radiš", šta će pijete?

Da, to je čovek koji je umeo jedini da me svojim glasom baci u "trans". To je onaj isti levoruku čovek koji je u svakom trenutku znao da okrene naopačke gitaru i pogodi pesmom direktno u srce. Saša Krstić, Strahovito me svojim prefinjenim glasom i stasom podseća na Akija Rahimovskog, a i pesma mu je uvek bila lagana.

Imao sam privilegiju da bezbroj puta uživam u toj predstavi, čuvene gradske skupine koja se prosto zvala grupa "GRAD".

Svake noći sanjam mesta koje znam, svakog jutra ih zaboravljam. Gledam u plavi prozor a na njemu ti, miris našeg grada, miris ljubavi.

Ponekad k'o da čujem te, tu iza ugla vidim te a senke mi se smeju jer te nema...

I čujem naše korake u proleće niz ulice a nema nas i našeg grada, nema...
Nikad više ništa neće biti kao pre, a od sećanja ne živi se zar ne!

Ponekad k'o da čujem te, tu iza ugla vidim te a senke mi se smeju jer te nema...

I čujem naše korake u proleće niz ulice a nema nas i našeg grada, nema...

Eto matori ko je najbolji, onaj kome je pesma bila lagana. Tužna je naša ulica od kad nije tu. Jer tužnu pesmu pevaju oni što ostaju!

Drugi su igru vodili i snove ukrali!

Ponekad k'o da čujem te, tu iza ugla vidim te, a senke mi se smeju jer te nema...

I čujem naše korake u proleće niz ulice a nema nas i našeg grada, nema...

Ipak, vratiće se levoruki dirigent jednog dana...

Čekajute na starom mestu Džoma i Meger.

PS

Priča "Moja je pesma lagana", posvećena je nekadašnjoj grupi "Grad", koja je žarila i palila našom čaršijom. Ustvari, priča je posvećena svima nama koji smo imali privilegiju živeti u tim ne tako davnim vremenima... i družiti se sa grupom "GRAD".

Nastaviće se...