Kolumna Miodraga Tasića: Prvi put u istoriji Srbije

Obrazovanje najpre. Nikada u Srbiji nije bilo lakše završiti osnovnu školu. Više niko od osnovaca ne ponavlja razred zbog neznanja. Sada završavaju osmi razred čak i deca koja nisu naučila tablicu množenja. Ni oni što ne umeju da ispišu sva slova azbuke neće biti sprečeni da polažu malu maturu. Nekada je bilo drugačije. Učitelji i nastavnici ne samo da su obarali najslabije učenike, već su ih i tukli. Pokušavali su svim sredstvima da im utuve u glavu makar ono najosnovnije. Prut, lenjir, šamari, klečanje na kukuruzu do nedavno je pripadalo redovnoj praksi u vaspitanju i učenju mladeži. Naravno da je današnji pristup napredniji i svrsishodniji, što se i golim okom može uočiti na svakom koraku.

Ni srednja škola više nije bauk. Malo koji srednjoškolac neće steći željenu diplomu, ako samo želi. Čitaj, ako koliko - toliko redovno dolazi u školu. Fakulteti, takođe. Uostalom državni fakulteti su spustili kriterijume, a privatni širom otvorili vrata za mlade brucoše željne znanja i ekspresne karijere. Sve to nekako postaje trend u obrazovanju. Tačnije, megatrend. Tu je društvo na velikom dobitku. Recimo u 19. veku Srbija je slala decu u Evropu na školovanje.  S namerom kada se iškoluju i steknu visoka zvanja, da se vrate u otadžbinu. Zaista je tako i bilo i ti mladi znalci su pokrenuli Srbiju krupnim koracima napred. Ipak, to je mnogo koštalo ionako siromašnu Srbiju. Zato sada na našim univerzitetima stvaramo kadrove koji će već sutra povući državu u još veći progres i napredak. Pod uslovom da je moguće ići brže od ovoga danas!

Opšta demokratizacija društva ne ogleda se samo u mogućnosti da doslovno baš svako može završiti osnovnu, srednju školu, fakultet, sve do titule doktora nauka. Ne samo to, već i sve državne funkcije, zvanja i položaji praktično su dostupni  našem građaninu. Ako je kod Napoleona svaki vojnik nosio maršalsku palicu u torbi, u Srbiji svaki punoletni građanin može biti ambasador! Dovoljno je samo podržavati aktuelnu vlast, aplaudirati prvom i jedinom do iznemoglosti, slikati se kad treba i gde treba i pomenuti onog prvog dvadesetak puta dnevno. Minimum. Tada je ambasadorska funkcija dostižna čak i nekome ko nikada nije radio ni poslove sekretara u diplomatiji. Miloš Crnjanski ili Jovan Dučić su mogli samo da maštaju o brzom diplomatskom napredovanju. Naime, obojica su godinama bili atašei, sekretari, i tek na kraju otpravnik poslova pri ambasadi (Dučić). Stoga je postavljenje izvesnog Marka Đurića za ambasadora Srbije u najjačoj svetskoj sili potez vredan divljenja. Ako on može ravnopravno razgovarati s Bajdenom, što ne bi bilo ko od nas mogao biti ambasador u nekom Belizeu, na primer?

U današnjoj Srbiji prvi i jedini put ni članstvo u akademiji nauka nije neostvarljivi san. Naprotiv. Već mesto predsednika akademije predviđeno je samo za izabrane(og). Predsednik najznačajnije naučne institucije u zemlji ne mora nešto da je narodu poznat po svojim naučnim dometima, već po političkim izjavama. Pogotovu kada mudra seda glava zaključi da je deo srpske teritorije trajno izgubljen i da se iz kolevke srpstva treba dostojanstveno povući! Treba biti akademik, pa razumeti ovoga šta zbori, pošto običan srpski glasač i poreski platiša ne može razumeti kako se to dostojanstveno kapitulira!

Prvi put u istoriji se ovoliko i ovako gradi. Nadgrađuju se višespratnice, tek svečano otvoreni auto-putevi ruše se i pucaju, a brda pomeraju, popločani trgovi više puta se obnavljaju, renoviraju ili u potpunosti prepravljaju. Podižu se impozantni spomenici, što je više dokaz veličine sadašnjih nego onih kojima su spomenici posvećeni. Mali je zastoj u gradnji gradskih gondola, verujem žičara, jer gondole su čamci u Veneciji, širom sveta poznati. Nešto je zapelo trenutno i sa gradnjom na ono malo preostalih gradskih parkova, kao i sa mini hidroelektranama u još neosvojenim planinskim rečicama i potocima. No, verujemo za kratko. Tako da će prvi put u istoriji Srbija ostati bez bistre vode. Uostalom, šta će nam voda? Brojni izvori pitke vode već su prodati strancima, slično kao banke, fabrike duvana, cementare, plodna zemlja, rudnik zlata... Uskoro će Srbija prvi put u istoriji imati industriju u potpunosti u stranom vlasništvu. Samo će radnici biti srpski. Makar oni što nisu bili kadri stići i uteći iz ovog ekonomskog tigra.

Na kraju, nikako poslednje, prvi put u istoriji srpski narod ne treba da brine za budućnost. Toliko nam dobro ide da na budućnost ne treba ni misliti. Carpe diem – iskoristi dan. Živi u sadašnjosti i uživaj koliko još možeš. Šta će biti sutra, ovde je i slepcima jasno. Ne znam zašto se samo o tome ćuti?

Miodrag Tasić