Kolumna Miodraga Tasića: Bauk protesta kruži Evropom!

Sama reč bauk ima višestruka značenja; strašilo, strašno biće, utvara, priviđenje, sablast, duh... Ima ih još, ali dovoljno je i ovoliko. Dakle, trebalo je zaplašiti svet baukom komunizma. Danas u 21. veku kruži Evropom jedan drugi bauk. Bauk protesta. I ne samo Evropom, već praktično u celom svetu protesti ne jenjavaju. Razlozi za proteste, štrajkove, sukobe naroda s policijom i ubačenim provokatorima, gađanje najvažnijih državnih ustanova jajima, štrajkove glađu nezadovoljnih pojedinaca i brojne druge načine iskazivanja nezadovoljstva treba tražiti na više adresa; jedni su nezadovoljni odnosom vlasti prema suzbijanju korone i uopšte slabom i lošom organizacijom zdravstvenog sistema. Drugima smeta pad ekonomije i opet, po njima, nesposobnost vlasti da se izbori s ekonomskom krizom. Treći su najviše iritirani krađom vladajuće klike na izborima, kao i nedostatkom sloboda, autokratskom vladavinom, jednom rečju, potpunim odsustvom opšte prihvaćenih demokratskih principa i načela. Četvrtima je prva vodilja za izlazak na ulice i iskazivanje nezadovoljstva kriminalizacija društva. I tako dalje, ali najviše je onih koji se bune  protiv svega navedenog napred u apsolutnom broju. Oni smatraju da je sve to prisutno u državama u kojima su osuđeni da žive, i normalno ljudi ustaju da se bune i protestuju!

Trenutno je Belorusija u centru svetske pažnje. Višedecenijski predsednik Ukrajine dobio je poslednje izbore ubedljivom razlikom u odnosu na protivkandidate. Zvanično na izborima je učestvovalo 84 posto glasača, a Lukašenko osvojio 80 % svih glasova. Inače, stari i novi predsednik je pre izbora pohapsio kandidate opozicije. Međutim, njegov izborni rezultat je impresivan. Mnogo ubedljiviji od nekih sličnih predsednika u Evropi. Ali, ono ali, šačica nezadovoljnih pobedom i izborima u Belorusiji organizuje masovne proteste. Lukašenko je najpre poslao specijalne policijske snage i premlatili su silan narod. Na hiljade je bilo i pohapšenih. No, pokazalo se da je to sve izazvalo još veće nezadovoljstvo u narodu. Protesti ne prestaju, a masa protestanata se uvećava i širi i u najvažnijim društvenim strukturama. Poprima masovan karakter. Ne pomaže ni otpuštanje pohapšenih iz zatvora i delimično ublažavanje državne strahovlade. Nezadovoljan narod traži ponovno prebrojavanje glasačkih listića na izborima, a sve više se čuju i glasovi koji pozivaju na nove izbore. Ovog puta po demokratskoj proceduri i bez krađe glasova. Krađa glasova je argument opozicije za smenu vlasti u nedemokratskim društvima.

Lično imam simpatije prema Lukašenku. Čovek je bio jedini predsednik neke države koji je posetio Beograd u vreme bombardovanja od strane NATO agresora 1999. I kasnije je Lukašenko ostao prijatelj Srbije i zdušno pomagao našu zemlju. S druge strane razumem i nezadovoljne Beloruse što masovno protestuju u gradovima Belorusije protiv Lukašenka. Kad je neko 26 godina na vlasti sigurno se mnogima smučio. Ne mogu ljudi da gledaju jedno te isto kiselo, izveštačeno lice na televiziji, da slušaju njegove laži i nebulozna obećanja. Ubeđen sam da se posle toliko godina na vlasti malo meda i masti zalepilo za prste. Premda živim daleko od Belorusije, opet ko tura prste u med mora nešto i da mu se zakači za prste. Pa, i to s krađom glasova! Ako je na izbore izašlo više od četiri petine glasača i skoro svi izašli glasali pobednika, ko su onda ovi što se sada bune? I odakle ih je toliko na ulicama? Šta tek da kažu oni što nikakvim smicalicama ne mogu da namaknu ni 50% glasača uz izborne kutije?

Lukašenka takozvana demokratska Evropa naziva poslednjim diktatorom u Evropi. Smatram da ova tvrdnja ne stoji. Mogu neki drugi u Evropi još i da se uvrede ako je Lukašenko jedini preostali diktator. Čak i tvrdnja da je diktator po meni je problematična. Lukašenko bi bio diktator ako bi uzurpirao vlast koja mu po ustavu i zakonu Belorusije ne pripada. Recimo, ako po ustavu ima neznatna ovlašćenja a on praktično drži sve poluge vlasti u svojim rukama. O svemu odlučuje, za sve se pita, smenjuje i postavlja, jedini donosi ključne državne odluke i na unutrašnjem i spoljnom planu, sve do postavljanja recimo trenera fudbalske reprezentacije Belorusije! Diktator bi bio ako ne bi dozvolio slobodu govora i mišljenja u državi. Ako bi opoziciji i svima koji drugačije misle bio onemogućen nastup na televiziji, u štampi, ako bi političke protivnike nazivao kriminalcima, lopovima, izdajnicima, bagrom, ološem... Ne pratim belorusku štampu i televiziju, ne pratim ni izlaganja predsednika Lukašenka, ali verujem da takav prostakluk i primitivizam nije moguć u Belorusiji. Stoga sam pomalo skeptičan na ocene takozvanih nezavisnih zapadnih izveštača i analitičara po pitanju Belorusije.

Može biti da je beloruska opozicija pomalo i razmažena? U Belorusiji skoro da nema nezaposlenih. Standard građana prevazilazi u mnogome standard nekih sličnih kvazidemokratija na jugu Evrope. Putevi u Belorusiji su prvoklasni. Stanovništvo ne odlazi masovno u inostranstvo. Belorusiju ne ugrožavaju migranti s Bliskog Istoka, a nema ni opasnosti od suseda po teritorijalni integritet države. I što je najvažnije, Belorusija ima moćnog zaštitnika i prijatelja u liku Rusije. Dovoljno je samo da se Lukašenko iskreno okrene Rusiji a prestane da koketira sa Zapadom i moći će i ubuduće da računa na povlašćenu cenu ruske nafte, gasa, čelika... Moći će nesmetano i po povlašćenim cenama da izveze u Rusiju celokupan beloruski proizvod. To mogu i neki drugi navodni ruski prijatelji, no potrebno je da prestanu da sede na dve stolice i da zamajavaju Putina na račun lažljive i sebične Evrope. Jer, čuvaj se Evrope i kad darove nosi. Tako nekako!

Svejedno, ako padne Lukašenko, biće to okidač i za neke druge dugovečne vođe u Evropi. Neka se pripremi Montenegro, Severna Makedonija, Albanija, Bugarska! U ovim državama traju neprekidni protesti protiv vlasti i mnogo je nezadovoljnog sveta. Padom Lukašenka narod bi tamo mogao da shvati da nije nemoguće da protestima i građanskim otporom obore vladajući režim. Što se Srbije tiče nadam se da do promena skoro neće doći i pored očiglednog nezadovoljstva dela naroda i u samoj Srbiji. Ipak je Srbija nešto drugo. Koliko vidimo u Srbiji sve ide na bolje i toliko je dobro da bi pogrešno bilo nešto menjati. Napominjem, i lično se plašim promena. U Titovo vreme mislio sam da nas ništa gore ne može zadesiti. Potom je došao Milošević. S padom Miloševića pogrešno sam smatrao da nam gore ne može zapasti. Ispostavilo se da je Tadić bio gori i od Miloševića. Kada je konačno Boris Tadić izgubio vlast ponovo sam bio u zabludi. Mislio sam da je najgore konačno ostalo iza nas. Međutim, ispostavilo se da sam i tada omanuo u predviđanju. Zato, ponavljam, plašim se iskreno promene, ali život je samo jedan, pa ću valjda dočekati da i ovome vidim kraj!

Miodrag Tasić

Tekst je originalno objavljen na sajtu Koreni.rs