Kolumna Marije Ilić: Strašni sud

Do pre nekoliko godina bilo mi je nepojmljivo da se nešto što očigledno čoveku pripada, po sili zakona, što je logično i činjenicama potkrepljeno, mora dokazivati na sudu. Kao što to obično biva, a naročito u državi gde zakon ima više rupa nego sito i rešeto, dospem i ja na sud. I to ne jednom.

Prvi put, pozovu mene u svojstvu svedoka. O-du-ze-ta! Pišti onaj detektor na ulazu, a meni pišti u glavi, iako znam da sem istine i nemam šta drugo da kažem, iako znam da ništa zgrešila nisam. Obično takvi najviše nadrljaju. Pogrešno vaspitana da sa organima koji sprovode red i zakon nema rasprave, idem k’o na klanje. Preživim streljanje pogledom tužene strane. Kad, malo vremena prođe, eto mene opet na sudu. Povod srećan, ja lepo raspoložena, došla sama da se branim, samo čekam da sudija lupi tučkom o astal. Mislim, nećete mi više ni sliku videti. Mislim pogrešno. Strpljivo sam čekala nekih sedam godinica, a onda presavijem tabak pa opet na sud. Ulazim k’o u svoju kuću, što bi se reklo. Tužena strana poznata od ranije. Streljanje pogledom u najavi. Pancir ne nosim. Držim čas istinoljublja. Ili isterujem (ne)pravdu. Stanem za govornicu i pričam sve po redu. Izađem mirne savesti i čistog obraza. Stid ostavljam tuženima, jer svoga nemaju. Savest nosim sa sobom, jer ne znaju šta bi sa njom. Zarad toga što je proces (bezmalo Kafkin) u toku, ne mogu o detaljima.

Htela sam da vam predočim da nigde u svetu nema zemlje u kojoj svaki stanovnik mora da poznaje zakonske odredbe i regulative, sem kod nas. Većina sporova vodi se protiv države i državnih institucija. Ljudi tuže banke zbog nezakonitog uzimanja kamate, tuže EPS zbog neosnovanih troškova na računu, tuže poslodavce zbog postupanja mimo zakona po različitim osnovama. Pa kako i ne bi? Hoćeš putne troškove koji ti zakonom sleduju? Moraš da tužiš. Hoćeš da ti se zarada isplaćuje prema zakonom utvrđenom koeficijentu? Moraš da tužiš. Ali, ubeđuju te da to ne činiš, jer “ćeš blokirati  račun” i napominju ti pre nego li proces i krene „da ćeš sigurno izgubiti“. To što je tvoj lični račun blokiran, znatno umanjen ili što si materijalno oštećen, a psihički degradiran i maltretiran, njih ne zanima. To što posle na osnovu tvoje presude i sami sebe tuže sigurni da dobijaju, pa se još i okoriste, nije važno. To što na sudu plate i za pumpu i za biciklu, takođe ih ne zanima. To što završe na Međunarodnom sudu pa tamo izgube u većini slučajeva, ni to ih se ne tiče. Živimo u pravno uređenoj državi, kažu. Aha, važi. Pravo kod advokata pa na sud. Član taj i taj, zakona tog i tog kaže to i to. Al’ kad bi moglo da ti posle ne raspravljaš šta je šta. Zakon se uvek tumači trojako: u odnosu na onoga ko ga donosi, u odnosu na onoga ko ga tumači i primenjuje i u odnosu na onoga na koga se primenjuje/ odnosi. Svako se poziva na svoju perspektivu.  Zakukuljeno i zamumuljeno. Ima i onaj zakon jačeg, koji se ne dovodi u pitanje nikad. I zakon akcije i reakcije. Ali, i onaj gde te kadija tuži i kadija ti sudi. Ko nije u mogućnosti da nijedan primeni,  uzda se u zakonitost rada sudstva. Od suda pravde, viši je ipak sud savesti. Teško je igrati po pravilima. Mora da se bude pošten. Ni po babu ni po stričevima.

Kad krenem na ročište, spremim se. I recitaciju znam. Zakone tek! Napamet. Očekivanja nemam, sem da dočekam kraj. Idem samo da predočim istinu. Pa i ako se desi (a ne bi me čudilo) da sud ne presudi po pravdi, neka. Znam da ništa nije izgubljeno, jer na kraju svi ćemo pred Vrhovnog Sudiju. Njegova je uvek poslednja. Od svih presuda, najstrašnije  je kada sami sebe osudite na trpljenje nepravde, kada ste već osuđeni da živite tu gde jeste.