Kolumna Marije Ilić: Pukla tikva

Ali, uvek imam nešto da kažem:

O tigru na izdisaju, koji poslednje trzaje koristi da ujeda. Uglavnom, po džepu građana. Inflacije kanda nema, samo sve poskupljuje ili bolje rečeno preskupljuje;

O kovidu koji ne posustaje. Ljudi se dele, glože, sukobljavaju mišljenja o vakcinama i postojanju virusa. Istina je da pojma nemamo šta je istina. Svako ima neko svoje mišljenje i viđenje stvari. Ono što je evidentno jeste da se ljudi razboljevaju i umiru. Ono što je žalosno jeste da smo i na to već navikli. Ono što je poražavajuće jeste da smo izgubili razumevanje jedni za druge pa tako u odsustvu empatije dopušteno je da nas markiraju kao ove ili one. Najgora je neizvesnost. Najpogubnija je nedoslednost;

O prosvetnim radnicima koji se odavno tretiraju kao kolateralna šteta koja crpi budžetska sredstva i uživa privilegije državnih jasli. Njihov rad je ništavan i nesaglediv. A opet, roditelji ne mogu da izađu na kraj sa svojom decom kad se pomene onlajn nastava, jer nisu usko stručni za poziv prosvetara. Odbranu prosvetara nudi ministar, dajući im epitet “čuvara” dece. Nemam dalji komentar.

Mogu da pišem o bilo čemu. Kad, reče moja osoba: ”Što ne pišeš o poremećenosti pravoslavaca koji priređuju Noć veštica?” I ja, evo, pišem.

Mi smo skloni tome da iz različitih kultura prisvajamo neke običaje. Ne znam da li je u pitanju pomodarstvo ili prosto želja da budemo deo tog, za većinu nedostižnog (belog) sveta. Došli smo tako do toga da dubimo tikve i obeležavamo Noć veštica. Kao da nemamo sve one naše praznike i običaje koji uz njih idu. Kao da u pravoslavnom kalendaru pod tim datumom ne piše: Sveti apostol i jevanđelist Luka / Sveti Petar Cetinjski.

Prema zapadnohrišćanskoj tradiciji, 31.oktobra obeležava se Noć veštica (Halloween) u okviru trodnevne svetkovine sećanja na mrtve. Organizuju se zabave pod kostimima, gledaju se horor filmovi, pričaju “strašne priče”, dube tikve… Imamo i mi, u našoj pravoslavnoj veri, dane koje posvećujemo upokojenima, a koje obeležavamo posećujući grobove najmilijih i po nekom (verovatno paganskom) običaju iznosimo tamo hranu i piće. Doduše, ne zove se Noć veštica, već Zadušnice. Ali, valjda pošto nije tako “zanimljiv” ni obogaćen “kulturno zabavnim programom”, posežemo za tuđim. Da se “prisvajanje” odnosilo na običaj da se deci daju slatkiši (trick or treat) pa i da donekle razumem. Ali, mi smo se dohvatili tikve. I tu pokušavam da proniknem u smisao: većina naroda gricka semenke posmatrajući ono što se događa oko nas; manjina se počastila tikvenikom; nekima je od briga glava kao tikva; drugi tikve sade s’ đavolom (samo još da počnu o glavu da im se lupaju).

Moja osoba, baci na kraju jednu misaonu bombu: ”To je oslikavanje jedne sveopšte pogubljenosti ljudskog roda… jedan sveopšti izdegenerisani paradoks životnih shvatanja društva bez ikakvih moždanih impulsa koji bi uticali na isprane mozgove i rekli im: A BRE!?!”

Ima smisla. Noć je kod nas odavno pala i ne svanjava. Po mrklom mraku veštice se cerekaju i plaše nas, jer je lov na njih strogo zabranjen, posle 10 sati uveče. Maskarada traje unajveće. Horor živimo. Trikovima nam se otima i hleb iz usta, slatkiši prelaze u luksuz. A mi se bavimo karvingom tikvi, iako je naša tikva, realno, pukla.