Kolumna Marije Ilić: Đavo je odneo šalu

Možda ne umeju da izgovore A već ga supstituišu samoglasnikom O, možda ne umeju da izgovore VAZDUHOPLOV, TELEPORTOVANjE ili NAVALENTNOST, već permutuju glasove u reči, ne umeju da daju odgovor na prosto pitanje a da isti nije u formi pitanja, ne umeju da sastave prostu rečenicu (o prostoproširenoj sanjaju), ne umeju “da razumeju kako da razumeju”, ne umeju da prepoznaju svoje greške već je uvek neko drugi bio, jeste i ostaće kriv... Ono što sigurno umeju jeste da manipulišu jadnim, napaćenim narodom lažnim obećanjima, podmićivanjem i pretnjama. U redu je. Nisu svi elokventni, dobro. Nekoga „sažvaće“ trema, dobro. Neko ima govorne mane, dobro. Neko ne zna šta da kaže dok mu se ne „sipa“ u glavu, e- to već nije dobro.

Bilo je zabavno na početku gledati i slušati “crnjake” „putujućeg cirkusa“ sa plejadom frikova i sumnjivih likova, a onda je đavo odneo šalu. Taj, đavo, Lucifer, Sotona, Samael, nazovite ga kako hoćete, nije kriv. Nekada je i on bio anđeo, ali se suprodstavio Bogu i prognan je. Krivi smo mi, koji čak nemamo hrabrosti ni da se suprodstavimo kao da je sam Bog u pitanju. Lepo smo se zabavljali, misleći da cirkus ipak samo gostuje u našoj zemlji. Ali, cirkuzanti su odlučili da ostanu tu gde jesu po svaku cenu. A i cena nije neka: koja crvena, koji litar ulja, kilo šećera... Nije doduše baš da smo ćutali. Komentarisali smo svaku dogodovštinu za rubriku „verovali ili ne“, delili društvenim mrežama da naša zapažanja vide i oni slepoverujući, lupali u šerpe sa prozora da nas puste iz kovid karantina, ali to bi bilo to. Iz iskustva znam da je tapkanje po ramenu (ali da niko ne vidi) sva podrška onih koji potajno dele isto mišljenje. Javno, sve (ni)je dobro,“ali bolje da ćutim“. Reče im “čovek”: “Tišina tamo!” i oni ozbiljno shvatiše.Ćutanje je zlato za njih, da, ali i živo blato za nas.

Ne pratim više politička dešavanja. Otkako na čelo vojske dođe kursadžija ministar pa onda pređe lepo čovek na čelo policije, ministru drugom oprostiše plagirani doktorat, vaterpolista promeni tim u sred utakmice, doktorka medicine za tili čas ode u neke druge ministarske vode, čale posta „tata bez alata“ (i uprkos zakonima prirode jer su izgleda i njih uspeli da prenebregnu) i sl., odustala sam. Bitno mi atakuju na inteligenciju, a i na nervni sistem. Ipak, ne mogu baš sve da ne vidim i ne čujem , još manje da ne govorim. Samo se sve manje smejem. Gaze nas (i bukvalno) bez pardona, nazivaju nas neradnicima (bez dana radnog staža), poturaju nam neistinu pod nos (kao da miriše) i svoja (ne)dela prikazuju kao „edukativni“ program. Jednom rečju- Bog na nebu, oni u raju, a mi sa pomenutim đavolom, delimo pakao. Šalila bih se i ja na račun zelenih čarapa što ono premijer/ka nosi da mi je plata makar u vrednosti jedne njene cipele, šalila bih se za ispraćaj pod šatrom i raspevanu svitu da mi je do pesme,  šalila bih se u vezi kratera u mojoj ulici da ne lupam auto i noge tuda svaki dan, šalila bih se na račun minimalističkog minimalca da njime može da se bar preživi mesec dana, šalila bih se u vezi puno toga, ali đavo je odneo šalu. Taj humoristički aspekt gledanja, komediju u najavi, pretvorio je u tragediju.  Kome je još uvek smešno, blago njemu, spasio se. A đavo me odneo ako više nazirem kraj svemu ovome. Dno je izgleda bilo šuplje, bezdan kraja nema.

Marija Ilić