Kolumna Dragana Vesića: Stranac u simulakrumu

Bio si šraf i bio si šef, i imao si šefove koji su se te ponižavali-povređivali: da li je razlog njihove frustracije intelektualna inferiornost, kompleksi, mentalitet stada, emotivna i moralna retardacija, impotencija, frigidnnost makijavelizam, sadizam seljačine, narcizam psiihopate na položaju... nebitno je. Kad si bio u poziciji da im uzvratiš istom merom nisi hteo jer bi morao da radiš ono što ti se ceo život gadilo i protiv čega se vazda uzaludno boriš - nisi želeo da pređeš nevidljivu granicu koja vas deli i određuje. Potrla bi se razlika, bio bi isti kao oni, kao rulja koja radi užasne stvari, a zgražava se kad ti uradiš najnormalniju stvar. Da li su to shvatili? Nisu. Šta danas imaš od toga? Uspomene? Šta će ti? Ugled, poštovanje, tapšanje po ramenu u neko davno prošlo vreme kada su ti se bezmudi navodno divili - Bravo majstore, imaš muda... a, izvinite, gde su vaša? To ih nisi ni pitao jer si mislio da su iskreni i neiskvareni pošto si i ti takav. Kakva egzistencijalistička naivnost! Merso je, za razliku od tebe, kao skeptik, to znao i puko je jer mu se zgadila dušebrižnost bezdušnih.

Onda prođe vreme, zaboravi se sve, pa što ne bi i tebe? Nemaš više ništa. Trebalo je ranije to da znaš. Jebeš ideale, saosećanje za druge, poštenje i poštovanje jer ovaj svet ne zna za njih Zato si sada sam. Ni apsurd postojanja nisi shvatio, Ili si, kao jurodiva budala, verovao u prevaziđene neprolazne vrednosti.

Sve je danas stvarno i sve nije, sve je izuzetno i sve nije. Bodrijar je pre 50 godina, iz prošlosti, sa neverovatnom preciznošću, u detalje, anticipirao sadašnjost  -  Postmoderna epoha je moderni totalitarizam robova bez mozga i duše u svetu koji simulira stvarno. Mediji (stari i novi), reklame, simboli... ništa nije ljudsko. Bio si, ali više nikome nisi potreban i za to si sam kriv. Ipak čekaj. Izvuci pouku. Prilagodi se. Živi.