Kolumna Dragana Vesića: Pakao to smo mi

A ta potreba za čvrstom rukom, za vođom, je bezumna i teško je objasniti tu patološku kolektivnu crtu u Srba. Objasnio je Cvijić u Karakterologiji Srba, Andrić o tome piše u Travničkoj hronici (duh nasilja i kult grube sile), Konstantinović u Filozofiji palanke piše o vladavini i mentalitetu ispodprosečnih i bezvrednih, ali ogromna većina koja obožava vođe to naravno ne čita jer je takva kakvom je filozof opisao, a i da čita, ne bi ga razumela.

Takvim nezrelim narodima, dok uništavaju sebe, uvek je kriv neko drugi - Pakao, to su drugi (Sartr). Pakao, to smo mi, Srbi. Naš podanički mentalitet i metafizička istorijska infantilnost samo olakšava posao moćnima i zato smo poligon za njihove sulude eksperimente - kao takvi, mi ne prihvatamo normalan sistem vrednosti (jer on bi označio kraj podaničke žabokrečine) nego taj polusvet prihvata samo izopačen sistem vrednosti i promene koje to nisu kako bi opstao... to podaništvo pokvarene većine negira evolutivne promene: ono ih suspenduje, zapravo.

Dinosaurusi se nisu prilagodili, ali podanici jesu i time doveli u pitanje Darvinovu teoriju evolucije. Ovde reke ne teku i zato uvek ulazimo u istu vodu. U takvoj fantazmagoričnoj realnosti najlakše je izmisliti neprijatelja - kao u Orvelovoj totalitarnoj viziji sveta, samo što ovo nije literarna vizija nego košmarna stvarnost. Zato nema buđenja jer nema ni strašnog sna -  on je java. Popravke nisu moguće u takvom redu stvari, a kamoli suštinske promene nabolje. Nema nade, ni spasa. Laku noć Srbijo "davno si zaspala", izuzeta iz povesti. Ovde ništa ne teče.