Kapija tuge i Maljčiki

Ugledao sam se na današnju mladež, slušalice u ušuma, a u njima 202. i ustanak. Priznajem, uhvatio me neki osećaj odgovornosti, namignem sam sebi i sada već po nekom ritualu odlučnim korakom pravac na jedno staro mesto. Očekivan prizor, ispred mene čelična zarđala kapija, koja je sakrila svoju boju, svoje godine, a u njenom dvorištu ušla je nevolja ili samoća.

Dvestadvojka odrađuje posao, kakva intuicija na njoj. VIS Idoli za dobro jutro i pesma o Maljčikima. Plamene zore, fabrička jutra i dim iz dimnjaka. Drugovi naši, radni i veseli čekaju nove pobede. Tu iza pomenute kapije nekad su bili Maljčiki, neki ponositi ljudi koji su sve u životu napravili osim prečistača za ljudsku dušu.

Sezame,  otvori se!...

Dva dobra druga, dva Dragana su tih sumornih 90-tih godina ostvarili svoje snove.

Svoje burne fudbalske karijere desnokrilnog vihornog napadača i lucidne polutke su polako stavili u "plićak" u korist svojih snova. Voleli su što bi se reklo sve što vole mladi. Voleli su život.

Da, ta dva Dragana imali su želju da Maljčikima pomognu da naprave taj jedini "filter" koji im je nedostajao u njihovom asortimanu.

Taj filter se zvao život, posle čeličnih jutra. Taj filter je bio tu odmah pored njih, ututkan između tadašnjeg rukometnog i fudbalskog terena. Taj filter je bio neizbežna stepenica našeg sazrevanja. Taj filter se zvao "Fradov bazen".

Setimo se lepih vremena početkom devedesetih: uživancija, krkljanac, kupanjac, muzika, hladno pivo, jednostavno ludi letnji ples. Svi na jednom mestu, svi u istim dresovima, svi na fudbalicu sa fradovim legendama Džonijem i Mančom.

Sećam se prve plate mog starog druga "Vrte", kada smo snjom mogli celo društvo na more.

Setimo se one vrele letnje večeri prilikom izbora za mis šarma našeg bazena. Odličan odziv kandidatkinja i ogromno interesovanje u  javnosti bili su garant za centralni događaj mog poslednjeg maloletničkog raspusta.
Briljirao je tada tročlani žiri u sastavu (Vukić, Zdravković, Antanasković) kada je jednoglasno u oštroj konkurenciji proglasio pobednicu i predao čuvenu zlatnu ogrlicu Misici bazena Nevenki Veličković.

Sezame zatvori se...

Tužne kapije sa svih strana mi bodu oči. Neko je iza njih ostao doživotno, a neko ih samo pogledom miluje.

Posrnuli gigant, evropskih razmera, ranjeni ponos grada, još uvek na istom mestu bledi sećanja moćnog fabričkog kruga. Maljčiki i njihova sudbina su odavno slegli ramenima. Možda im neko nađe ključ od brave, ali potrebno je da se nađu i kapije tuge.

Potreban je samo jedan "Srčani udar"!

PS

Ovaj članak posvećujem svojim drugovima Draganu Vukiću i Draganu Solunoviću i ostalim saborcima za poslednji "spas" Fradovog bazena.

Divnim vremenima kada se reč Frad koristila umesto naziva našeg grada. Vrta, je moj drug Ivan Vrtačnik, živi sa porodicom u Sloveniji, a fudbalske legende su Ljubodrag Mitić i Stanoje Manić, nažalost danas nastupaju u nekom nebeskom timu.

Devojka sa zlatnom ogrlicom je Nevenka Živadinović eks Veličković danas svima poznata vaspitačica u predskolskoj ustanovi Lane.

Darodavac zlatne ogrlice je bio Aleksandar Živković poznatiji kao "Aca pljačka", a predstavnik kafea Pljačka je bio Boban Zdravković - Kečkeš inače predsednik žirija.

Moj mali omaž je posvećen svim radnicima fabrike Frad, lepim vremenima, kada je radnik bio poštovan i cenjen činioc društvenog života.