Izbori - šansa za ispravne stvari

Kako stavri stoje, u Srbiji taj zastrašujuci muk i strah traje mnogo više od 48 sati, mrzi me precizno da računam. Ipak, čuju se samo jedni - ne skidaju se sa ekrana, ponajviše sa dve nacionalne teleizije koje vode dve opskurne osobe.

Jedna - ona ružičasta - odavno je poznata široj javnosti kao paradigma za ljigavost, a druga, sa Koza Nostra nadimkom vlasnika, izmislila je srpsku verziju rijalitija odnosno antirijalitija gde se promoviše nasilje i vulgarnost. Ne da se sve što je lepo i kulturno malo potisne, nego da se potpuno satre.

Na obema se, s povodom i bez povoda, pojavljuje onaj što mnogo radi, a naročito u vreme predizborne kampanje. Nekad beše mrzitelj sveta (na "srpskom" ksenofob), nacionalista što je u izmaglici video granice Srbije negde kod Ogulina, Karlobaga, Karlovca i Virovitice. Sad mu dovoljna i ova mala Srbija, bez Kosova. Nekad beše i ministar informisanja kad je U Srbiji cvetala sloboda štampe, mada je, u jednom intrvjuu, skromno priznao da je bio najgori ministar informisanja. Sada je evropejac i pacifist - Mir, brate, mir! Još samo neohipi komune da krenu da otvaraju. Možda će i to.

No, narod ima kratko pamćenje, kraće od jednog centimetra - figurativno, od jedne sekunde - bukvalno.

Tačno, ni drugi nisu bili misrisno cveće, ali bar nisu bili nešto kao ambrozija ili korov. Šesti oktobar (čitaj - diskontinuitet) nikada nije svanuo i zato smo dobili preletače. Sećam se tih dana kada je perje premrežilo nebo - sunce se nije videlo.

Žrtve su prigrlile dželate, na obostrano zadovoljstvo, i više nisi mogao da ih razlikuješ. Zato je ostala korupcija, prebogata kvazielita, institucije koje ne funkcionišu i kao niko u istoriji sveta usvršili smo partokratiju, što znači: preterali smo pa dobili starlete u ministarstvima, porodične i partijske firme u opštinskim javnim preduzećima i ustanovama. Nepotizam i propratni mobing, kao kolateralna šteta, postao je modus vivendi. Uzgoj ulizica nam je postao najuspešnija privredna grana.

Zato se mladi i pametni samoizvoze u srećnije zemlje, ne bi li sačuvali dostojanstvo i živeli kao ljudi. Tako je groteska mogla da počne i najgori su dobili svojih pet minuta slave.

Naravno da nema svrhe pričati šta bi bilo da je bilo, ali ima svrhe ispravljati ono što je loše. Za početak, institucije, kao uslov svih uslova, moraju da funkcionišu, da se donesu valjani zakoni i da se poštuje princip podele vlasti, osim ako nećemo apsolutisticku monarhiju. Ali, da je bilo lustracije, ne bi bilo kozmetičkih, nego suštinskih promena.

Promene, dakle, nisu donele promene: Stari Grci imali su lep demokratski običaj da štetočinama zabrane javno delovanje radi višeg dobra. Mi to nismo učinili. Neprocenjiva šteta.

Zbog te štete veći nam je broj doktora nauka sa Megatrenda nego društveni bruto proizvod. Valjda je svima jasno da se stvari mogu izmeniti 24. aprila - preko 60 posto birača na biračkim mestima znači promenu, nešto iznad 50 zadržava status kvo. Apatija, razočarenje i beznađe uvuklo se među ljude, kao posledica iznevernih obećanja u sticaju i u kontinuitetu, i zato su mi apstinenti jasni. Ali, sada nije vreme za apstinenciju nego za demokratsku akciju. U razvijenim demokratijama, apstinenata ima u proseku, 20 posto pa kad dođemo dotle slobodno nek apstiniraju, podnošljivo je i 30 posto.

Na potezu su graćani, kako za republičke, tako i za lokalne izbore. Drugu temu, po principu odloženog dejstva, nakon uopštenog osvrta na stanje stvari u zemlji, ostavio sam za drugi deo teksta. Ima jedna stvar koja svakom, bar malo upućenom građaninu u aleksinačku političku scenu, od prvih izbora na ovamo, naprosto ne može da promakne.

Naime - ne računajuci DOS, koji je sasvim druga priča - po prvi put se ujedinila demokratska opozicija. Reč je o koaliciji Odgovorno za Aleksinac, koja će se, na glasačkom listiću naći pod rednim brojem 5.

Pišem hvalospev ovoj koaliciji? Da, pišem, po direktivi sopstvenog razuma i savesti. Koalicija je jedina prava alternativa aktuelnoj vlasti (o postizbornim koalicijama rano je da se piše). Pored DS i DSS, na listi Odgovorno za Aleksinac, nalaze se i nestranačke ličnosti, što je više nego dobro.

Neću praviti velike flešbekove, samo mislim da valja naglasiti da se na čelu Opštinskog odbora DS nalazi Boban Randelović, čovek koji nije bio prepreka da se ova koalicija, u interesu građana, formira. Dakle, najzad jedno novo lice, tolerantan, pošten i pametan čovek.

S druge strane tu je predsednik DSS, Ivan Dimić, talentovan i iskusan političar. Naravno, kao i svaki funkcioner na vlasti, nije bio idealan predsednik opštine (bar nije alergičan na nove medije), ali je bio bolji od onih pre i posle njega. Nigde, pa ni u politici, ne postoji niko ko nije pravio greške - na greškama se ljudi uče. Problem nastaje kad je na vlasti neko ko je sinonim za greške, pa sve i da hoće, ne može, a da ne pogreši.

Hoću da naglasim i to da, kao gl. i odg. urednik Alta, doduše kratko, nikada nisam imao problem sa predsednikom opštine Dimićem, jer se nikada nije mešao u uređivačku politiku opštinskog medija, a drugi jesu.

Da kažem i ovo pred kraj - ima onih koji imaju koristi od ovog haosa jer tu su partijske, kumovske, rođačke i ostale veze - po srpski, nepotizam. Njima ne smetaju raskopane prometne ulice i problemi koji se ne rešavaju, nego se nagomilavaju ili se, paradoksalno, rešavanjem, nagomilavaju! Ali, drugih je više i oni će 24. aprila biti u prilici da menjaju stvari nabolje, da one budu podnošljivije. Ali, i to je nešto za novi početak.

Na kraju, jedno znam - sigurno neću ustati uz zvuke prvih petlova da među prvima glasam. Ali, znam da ću, na lokalnim izborima, zaokružiti broj 5: listu - Odgovorno za Aleksinac. Tako ću učiniti ispravnu stvar.