Generacijski put

Zaustavljam se na mostiću, osluškujem žubor potoka i bacam pogled prema krstu, koji se prostire iznad manastira.

Na samom ulazu u dom škole, u prirodi, sa leve strane prisećam se učionice, zabavnog kuvara, cipelarnika i tadašnjih studenta na praksi. To je mesto gde sam naučio prve životne lekcije, prvi put zvanično odvojio od kuće, učestvovao u kvizu, muzičkom toboganu, imitirao poznate, pevao na sav glas, briljirao na maskembalu, ušao u uži izbor za najluđu frizuru, jedino nikad u izbor za mistera.

Preko dana svi smo bili pod "akcijom", planinarili Leskovikom, šetali do vodenice, videli prvu partizansku štampariju, a u njoj glavnu atrakciju pravi-pravcijati puškomitraljez.

U burnom i maksimalno ispunjenom danu igrali smo fudbal, vadili loptu iz potoka, družili se sa pesnicima, a uveče sedeli pored logorske vatre i uz klasike domaće rok muzike upoznali prve simpatije i zaplesali prvi životni ples.

Ujutru su nas budila manastirska zvona, a preko dana su se najhrabriji usuđivali da uđu krišom u manastirki posed i zapale sveću. Zbog poslednjeg trzaja komunističkih vremena u ušima mi i danas odzvanjaju kazneni "aplauzi", samo zato što mi je otac Dionisije pomilovao po glavi i poklonio brojanicu.

Bila su to lepa ali i čudna vremena u kojima sam u sklopu Letnje škole naučio prve životne fazone i fore. Danas uživam u domaćinskom prijemu i sa kolegama iz radio Aleksinca, prisećam se dogodovština iz ove ustanove, koja predstavlja pravo generacisko nasleđe.

"Gidro, samo da ti kažem nešto, sve te sadržaje koje si nabrojao mi nudimo i danas, još više su potpuniji, pogotovo u sportu i rekreaciji. Cene su pristupačne, hrana raznovrsna, sobe čiste, a za decu koja pohađaju veronauku, obezbedili smo časove dva puta nedeljno". - oglasi se direktorka ustanove Milena Maksimović.

Vraćam se na mostić, huk potoka pod planiskom senkom i dalje je glavni svedok kako istorija vekova govori. Manastir je naravno uvek otvoren za žedne, on tu mirno ćuti i vekove broji.

Otac Dionisije, još uvek stoji ispred hrama i miluje decu po glavi. Da, ovo je mesto gde se uvek lako dolazilo ali teška srca odlazilo. Došao tu pozvan ili slučajno, shvataš da je pred tobom velika trpeza istorije.

Ovo je mesto gde smo svi prvi put je bez pogovora jeli pasulj, boraniju ili grašak, mesto gde smo se čeličili, mesto koje s kolena na koleno pripada samo nama.

Da postoji mesto koje je konstanti deo naših života, ne iščezne nikad iz sećanja bez obzira na mesto i vreme gde se nalazimo. 
Da naravno, to je Lipovac...

Nastaviće se...

PS

Čuvajmo Lipovac, posećujte ga redovno, čuvajmo manastir, dičimo se likom i delim oca Dionisija.

Prijatelj priče: New Pressing