Filozofija apsurda

Čemu filozofirati o gluposti? Zašto uopšte zamarati mozak besmislicama?

Čini da se da ima razloga govoriti o apsurdu. „Drugi neguju teatar apsurda, a mi državu apsurda!“ Odakle početi? Ekonomija, na primer! Svakodnevno slušamo i gledamo na nezavisnim i slobodnim medijima priču o velikim ekonomskim uspesima, dolasku investitora, otvaranju novih radnih mesta, zapošljavanju, o podršci stranih „prijatelja“ uspešnim i hrabrim srpskim reformama. I, svakako, neviđene pohvale prvom reformatoru.  S druge strane ekonomski pokazatelji, doduše stidljivo prikazani uglavnom u nekim skrajnutim vestima i člancima, daju nešto drugačiju sliku. Na kraju 2014. godine Srbija je bila zadužena sa 22,76 milijardi evra. Spoljni dug iznosi 70,9 % bruto društvenog proizvoda. Inače, naša zaduženost zakonski je ograničena na 45 % BDP-a!

Krajem juna 2012. formirana je nova vlast sastavljena od SNS-SPS-URS, koja je preuzela i spoljni srpski dug u visini od 15,4 milijardi evra, da bi 2014. bila sastavljena opet nova vlast, od starih aktera, s izuzetkom Dinkićevih regiona. 

Dakle, za tridesetak meseci reformatorska vlast zadužila je zemlju za 7, 3 milijardi evra. Otprilike samo to novo zaduženje opterećuje svakog stanovnika Srbije sa po 1.000 evra. Od novorođenčeta do stogodišnjaka, ako takvih uopšte ima! U zemlji u kojoj je prosečna plata 400 evra, u kojoj su proizvodni radnici u manjini i gde polovina stanovništva ne zna kako izgleda novčanica od sto evra! Da nešto ne štima sa iskazanim optimizmom zvaničnika pokazuju i rezultati iz 2014. Prošle godine zabeležili smo pad BDP-a za 2% a industrijska proizvodnja opala je za 6%:

Na sreću nismo jedini po nedoslednosti, po dvojakim standardima, po razlici između stvarnog i iskazanog. Ni Evropa ništa bolja nije. Recimo, stvar „države Kosovo!“ Demokratska Evropa, uz sadejstvo i pokretačku ulogu takođe demokratske Amerike, bombama i propagandom, novcem i nametanjem u svetskim organizacijama i telima stvorila je tu takozvanu državu Kosovo. Pošto su Šiptari bili ugnjetavani od Srba, razume se. I kad su Šiptari dobili državu, isto tako demokratsku, sa slobodnim medijima, sudstvom itd, sad više ne žele da žive u sopstvenoj državi. Beže na Zapad. I još traže azil u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji... Mnogi dođu autobusima do Subotice, pa zatim ilegalno preko mađarske granice. I kako sada da razumeš Šiptare, još manje Zapad? Narod beži iz sopstvene države, toliko željene i očekivane, i traže azil? Ko ih ugrožava na Kosovu? Da ne beže od ono malo Srba preostalih na Kosovu i nekolicine srpskih jadnika u Metohiji? Možda su im politička i druga prava ugrožena od nekoliko desetina Crnogoraca, mada sumnjam u tu mogućnost zbog izuzetnog prijateljstva rukovodstva demokratske Crne Gore i demokratskog Kosova. A, tek Zapad! Za taj Zapad Šiptari su uvek bili poželjan i dobar narod koje zli Srbi terorišu. Stvorili su im državu, a sada neće da ih prime. Po meni to je apsurdno. Ne mogu da razumem i zašto bi srpske vlasti sprečavale Šiptare da odlaze na Zapad preko Srbije. Šta se nas tiče ko će da putuje i kuda? Sloboda kretanja jedno je od osnovnih ljudskih prava. Nećemo valjda ponovo da uspostavljamo nedemokratske metode?

Mediji mogu da slude čoveka. Ako je neko nesiguran u sebe, zbog svega što mu se desilo i od onoga što mu sledi, štampa, radio, televizija, internet, samo mogu da ga dotuku. Oprezni, moguće i da su to pametni ljudi, radio gledaju a televiziju slušaju začepljenim ušima. Internet i društvene mreže su im nepoznanica. Novine ne kupuju, a ako ih se nekako i dobave, onda ih koriste za sve drugo osim za čitanje. Najčešće kao zamenu za toalet papir. S pravom. Tako se bore za očuvanje prirode, ujedno ne zagađuju mozak. Dvostruka korist!

Teško je u današnje vreme zabraniti medije. Međutim, mudri ljudi kontrolišu šta se piše i objavljuje. Zašto bez razloga unositi nemir u narod? Zbog čega objavljivati loše i neproverene informacije, zašto stvarati nespokojstvo kod građana? Mediji, pa i oni najbezazleniji, lokalni, štaviše sajtovi, nisu za potcenjivanje. Nipošto. Baš ti lokalni mediji i sajtovi najveću opasnost predstavljaju. Mali kamen velika kola pretura. Mora li da se zna koliko rupa ima u asfaltu, to jest, koliko asfalta ima u rupama sa eufemističkim nazivom  putevi? Koliko je kvadratnih metara novih parkinga izgrađeno? Zar svaki potrošeni dinar treba radnom građaninu da se potanko predoči? Treba li svaka ulica da bude nasipana makar šljunkom? Da li svako naselje mora da ima vodovod, kanalizaciju, kontejner? Ne preterujmo. Nismo mi Rimsko carstvo. Rimljani, oni stari, gradili su vodovode, javna kupatila, puteve... Savremeno društvo se ne bavi takvim prevaziđenim dostignućima. Trivijalnostima. Ovo je vreme tehnike, automobila, narodnih kuhinja...  I, fontana. Po fontanama i mnoge manje sredine liče čuvenom Rimu. Barokni Rim krasi Fontana di Trevi. Poznata je po tome što se u nju baci novčić i zamisli se neka želja. Veruje se da će na taj način želja biti ispunjena. Neki drugi manji gradovi imaju fontanu i najveća želja tamošnjim građanima je da skupa fontana već jednom proradi!

Miodrag Tasić