Unuk poznatog sajdžije u Aleksincu održava tradiciju dugu 80 godinaUnuk poznatog sajdžije u Aleksincu održava tradiciju dugu 80 godina
Pretraga
cirilica | latinica

Unuk poznatog sajdžije u Aleksincu održava tradiciju dugu 80 godina

rss

01.09.2017 Južne vesti

Iako se posao časovničara danas potpuno razlikuje od onog koji je nekada radio njegov deda Dobrivoje, inače majstor sajdžijskog zanata, Dragan Brančić i dalje ponosno čuva sećanja i održava tradiciju svoje porodice u Aleksincu. Veštine koje je učio od dede i oca preneo je i svojim ćerkama.

Unuk poznatog sajdžije u Aleksincu održava tradiciju dugu 80 godina

Pre 80 godina su Aleksinčani svoje satove rado donosili na popravku majstoru Dobrivoju Brančiću, koji je bio poznat po tome što su njegove mušterije uvek izlazile zadovoljne i nasmejane iz radnje.

Dobrivoje ispred svoje radnje u Aleksincu; foto: privatna arhivaČasovničarski kalfa Dobrivoje je postao u rodnom Bugojnu u Bosni i Hercegovini, a da bi postao majstor sajdžijskog zanata, morao je da pređe dug put. Prvi posao našao je tridesetih godina prošlog veka u Zagrebu.

Tamo je imao baš malu platu, radio je za stan i hranu i za 2 godine koliko je radio, nije uspeo da uštedi ni za odelo, pa je na posao počeo da ide sav u zakrpama, što je bilo neugledno, pa mu je gazda dao otkaz - priča njegov unuk Dragan Brančić.

Put ga je potom odveo u Vojvodinu, gde je živeo i radio kod strica razne poslove, pa je nakon 2 godine provedene u ravnici dobio novac od njega kao znak zahvalnosti za sve što je uradio. Nakon toga odlazi u prestonicu i počinje da radi kod kraljevskog časovničara.

Kod njega je proveo samo godinu dana, jer je gazda bio mnogo strog, priča Dragan, pa je njegov deda za svaku grešku dobijao batine. U Beogradu je kao kalfa nastavio da radi kod drugog zanatlije još neko vreme, a potom je odlučio da bude “sam svoj gazda”.

Deda je onda počeo da radi od stana do stana. Obilazio je stanove i pitao ko ima nešto za popravku, ako je neko zainteresovan on uđe, popravi sat, pa dođe opet za 7 dana da proveri da li radi, pa tek onda naplati. To je bilo neko pošteno vreme, pa su ljudi to tako radili - priseća se Dragan životnog puta svog dede.

Dobrivoje kao kalfa dolazi u Aleksinac krajem 1934. i počinje da radi kod poznatog aleksinačkog časovničara, majstora Jovana hadži Jovića, od koga nastavlja da uči zanat. Kada je Jovan umro, on ostaje da radi kod njegove žene, priča njegov unuk, a konačno 1937. polaže ispit i dobija majstorsku diplomu.

Tada iznajmljuje svoj prvi lokal koji je bio ovde u Ulici Knjaza Miloša, gde je sada knjižara “Kultura” na tom ćošku i tu otvara svoju prvu radnju. Onda je 1945. ili 1946. kupio lokal preko puta, gde je zgrada “Bela udovica” i tu je bio sve dok se nije srušila, do neke 1978. godine - priseća se Dragan.

Pre toga je Draganov otac Vojislav kupio lokal u istoj ulici naniže, gde su se preselili i ostali do danas. Ove godine biće 80 godina kako časovničarska radnja “Brančić” postoji u Aleksincu.

Prisećajući se života i rada dede Dobrivoja, njegov unuk kaže da je bilo mnogo anegdota. Recimo, časovničarska tezga je imala zaštitno staklo, priseća se Dragan, pa je deda imao običaj da se šali i da mušteriji ne doda sat preko pulta, nego da gurne kroz staklo, pa se mušterija zaleti i udari u njega.

Poznati majstor sajdžija Dobrivoje Brančić; foto: privatna arhivaDeda mi je inače bio vrlo šaljiv, pa je čak jedno vreme stajalo u izlogu “Ko me iznervira dobija 1.000 dinara, osim ukućana”. Tako su ljudi pokušavali da dobiju nagradu, pa na primer probaju da ga uvrede, a on se samo nasmeje - priseća se sa osmehom Dragan.

Jedan čovek je bio baš uporan, pa je ušao sa kofom vode i polio ga usred radnje. Međutim, deda se samo zahvalio čoveku što mu je oprao kosu. Na kraju, niko nije uspeo da “osvoji nagradu”.

Svi su ga pitali pa kako možeš da se ne iznerviraš, a on je rekao “pa jesam li ja lud da dam 1.000 dinara”. To je bilo sedamdesetih godina i hiljadarka je tada bila kao sada 10.000 dinara otprilike. Dedu su inače svi pamtili po tome što je bio duhovit, njegove šale nikad nisu bile vulgarne, a svaka mušterija je izlazila nasmejana iz radnje, to mu je bilo pravilo - priča Dragan.

Dragan Brančić, unuk poznatog časovničara, kaže da kao mali nije hteo da mu to bude životni poziv, ali nije želeo da propusti da uči od majstora veštine sajdžijskog zanata.

Časovničarska radnja "Brančić" u Aleksincu pre renoviranja; foto: privatna arhivaKada sam bio 5. razred osnovne škole, otac mi je rekao da, ako hoću da učim, da je pravo vreme da počnem, jer prsti treba da se naviknu na te male, sitne alate. Kad čovek odraste, više ne može tako da drži pincetu kao kad je mali, pa je najbolje da od malena uči - priseća se Dragan.

S obzirom na to da su imali porodičnu radnju, u kojoj su radili njegov deda i otac, Dragan kaže da mu je bilo žao da ne nauči zanat, iako ga je tada više zanimala elektronika od mehanike. Tako je od kraja 5. razreda svaki raspust provodio u radnji i vežbao.

Pođednako je učio od dede i oca. Ne može da proceni ko je bio bolji učitelj, jer svaka generacija majstora ima nešto svoje. Deda je, kaže, bio velemajstor za zidne satove, za mehaniku i automatiku.

Dragan Brančić ispred renovirane radnje u Aleksincu; foto: JV-J. AdamovićOtac je perfektno znao sve to što je deda znao, ali i ove nove automatik satove, štoperice, što pre nije bilo. Ja sam sve to izučio, ali sam počeo da učim i kvarcne satove na baterije, što moj otac uopšte nije hteo da počinje da radi, pa čim neko donese kvarcni sat on dođe kod mene - kaže Dragan.

Prisećajući se nekih lepših vremena, kada je u Aleksincu za sajdžije bilo mnogo posla, Dragan kaže da su sedamdesetih godina, kada je on bio mali, radili deda, otac i još dva radnika, ali su posao morali da nose i kod kuće.

Oni su u radnji popravljali sve satove, a plus je kod dede kući bila posebna prostorija sa još 2 radnika koji su radili samo budilnike. Moj otac dođe kući u 9 i donese 2 torbe sa ručnim satovima, sedne i navija ih i kontroliše da li su tačni. Mnogo je posla bilo - dodaje Dragan.

Zanat učio od dede i oca; foto: JV-J. AdamovićDanas toliki obim posla ne može ni da zamisli, kaže, ali ipak ne razmišlja o tome da zatvori radnju, jer želi da održi tradiciju svoje porodice.

Iako je imao zanat u rukama, Dragan je odlučio da studira elektroniku, pa je više od 12 godina radio u jednoj firmi kao elektroinženjer. Međutim, kada je tamo bilo sve manje posla, dao je otkaz, jer nije želeo da sedi 8 sati i ne radi ništa.

Onda sam odlučio da se posvetim samo ovome. Inače radnja za ovih 80 godina nikad nije prestajala da radi - priča Dragan.

Ručni rad Dragana i njegove ćerke; foto: JV-J. AdamovićPre 2 godine je lokal u centru Aleksinca, u kome je nekoliko decenija smeštena časovničarska radnja “Brančić”, renoviran i sada se, osim satova, u njoj popravljaju i mobilni telefoni. Zbog toga što je bilo sve manje posla, Dragan je odlučio da, osim zanata, iskoristi i diplomu i zato je počeo da servisira i mobilne aparate.

Ljudi danas mnogo manje popravljaju satove i mislim da to nije zato što je to danas manje moderno, već zato što ljudi nemaju para. Sat je status u društvu, to nije moda. Ali za skupe satove su i popravke baš skupe, idu i do 4.000 dinara, a plate u našoj zemlji su takve da ljudi nemaju da odvoje novac da poprave ručni sat, a da im ostane neplaćen račun ili da deca budu uskraćena za nešto - priča Dragan.

Njegove ćerke, Anđela i Anastasija, zasad nisu zainteresovane da nastave tradiciju, ali su prošle obuku i znaju osnove časovničarskog zanata, prilagođene modernom vremenu. Same umeju da rasture sat, sklope ga, podmažu, ističe Dragan, a sve ih je naučio jer smatra da je, čime god da se u životu budu bavile, važna preciznost koja se stiče ovim zanatom.

U njegovom lokalu danas dolaze ljudi koji kažu "idem kod časovničara da popravim telefon", ali i da vide neke od starih satova koje čuva, od kojih najstariji kuca već više od 100 godina. Jedan od satova koji je izložen u radnji mu je posebno drag, jer ga je napravio zajedno sa ćerkom.

Južne vesti

Komentara: 0


# Južne vesti Dragan Brančić časovničar zanat
@




[ Dodaj komentar ]