Proizvodnja zdrave hrane u plastenicima i staklenicima

Ne tako davno smatralo se da su šljiva i prerađevine od nje velika perspektiva u izvozu naše države. Posle se pojavila malina, a sad je sve to ugrozila proizvodnja za domaće i strano tržište ranog povrća ispod plastenika i u staklenim baštama. Da istaknemo samo da je prošle godine izvoz agrarnih proizvoda iz Srbije bio vredan 822, a ove godine će biti blizu milijardu dolara. To je i četvrtina ukupnog izvoza Srbije.

Prihod od izvoza voća i povrća godišnje dostiže 250 miliona dolara. Značajan doprinos tome daje intenzivna proizvodnja, a to su paradajz, paprika, celer, peršun, paštrnak, crni luk, mrkva, a sve se proizvodi ispod staklenika i plastenika. Ranije na jugu Srbije, a sad sve više i na vojvođanskim poljima. Ova proizvodnja ne samo da je povećala naš izvoz, već je smanjila i uvoz ovih proizvoda u našu zemlju. Nekada smo prvi paradajz, papriku, mnogo drugo povrće i voće jeli iz uvoza, dok je još bio sneg na našim poljima. Sad dobar deo toga stiže na pijace i tržnice iz domaće proizvodnje.To je i put da se pojeftini proizvodnja. Jer, sa malim ulaganjima i na mini površinama dobijaju se rekordni prinosi, a proizvodnja se nesmetano odvija i u zimskim mesecima. Koliko tačno proizvodnje imamo danas pod plastenicima i staklenicima u zemlji, nema tačne evidencije. Rastu plastične bašte Zna se samo da je svake godine staklenih i plastičnih bašta u Srbiji sve više.

Iako imamo dugu tradiciju u proizvodnji povrća, još uvek su to pionirski koraci u ovoj proizvodnji. Zaostajemo za Makedonijom, Izraelom, Grčkom Turskom i još nekim mediteranskim zemljama. U svetu se danas proizvodi pod plastenicima između 2,5 i tri miliona tona povrća, a u toj masi naša zemlja učestvuje jedva sa dva odsto. Najviše lokaliteta, uglavnom malih na oko 500 parcela na kojima se odvija proizvodnja ispod plastike je u Vojvodini.

Veoma dugu tradiciju u proizvodnji povrća ima Zemljoradnička zadruga BAG&DEKO iz Bačkog Gradišta (čiji su poznati začini proizvedeni od povrća dobijenog u staklenoj bašti). Ova firma predstavlja i najveću baštu povrća na Balkanu od oko 700 hektara, a dobar deo tih površina nalazi se pod plastenicima i staklenicima. Pod njima se proizvodi mrkva, peršun, celer, paštrnka, crni i beli luk, koji se po sloganu ''od njive do trpeze'' odmah i prerađuju u pogonima ove zadruge u začine koji se služe gotovo na svim kontinentima. Po rečima generalnog direktora ove zadruge akademika dr Veljka Radojevića, proizvodnja povrća ima dugu tradiciju, ali je nekada to bilo na stari način. ''Pre jedne decenije kolektiv je morao bivšim vlasnicima da vrati oko 1.300 hektara poseda pa smo ostali sa 1.200 hektara, ali sa istim brojem zaposlenih kao i danas, a to je 350.

Dakle, moralo se živeti sa manjom proizvodnjom. Da bi se te smanjene površine bolje iskoristile i uloženi rad više valorizovao iz privrednog programa eliminisane su sve ekstenzivne kulture, na njivama se gaji samo semenska roba i povrće za sopstvenu preradu u fabrici dehidriranog povrća. Izradili smo sopstvene staklenike i plastenike, u njima podigli sisteme za navodnjavanje na više stotina hektara (jedan hektar danas staje više od 5.000 dolara) i u toj fabrici sa plastičnim i staklenim krovom pre jedne decenije počeli ranu proizvodnju povrća. Tako je fabrika za preradu radila cele godine, proizvodi su slati na tržište, a ne u maacnije, a imali su dobar kvalitet,a fabrika je dobijala novac. To se pokazalo veoma efikasno za vreme sankcija i zahvaljujući tome smo i – opstali i ostali. Eto, sad u otvorenoj i zatvorenoj bašti, najvećoj na Balkanu mi proizvodimo godišnje 1.300 vagona povrća. Najveći deo preradi se u sopstvenoj fabrici iz koje godišnje otpremimo na tržište više od 120 vagona raznih začina. Tamo ga ne šaljemo, alči ga odnesu naši gastarbajteri pa smo prisutni na svim kontinentima. Mesečno iz naše fabrike prodamo 12 vagona sušenog povrća. U više stotina miliona supa i raznih kuvanih jela dnevno, nalaze se naši začini'', navodi Radojević.

Revolucija u proizvodnji i bumbari Mala ulaganja primenom folije i rekordni rezultati kao i nesmetana proizvodnja u zimskim mesecima u poljoprivredi bili su prava revolucija pre jedne decenije. Naime, tada je Fabrika ''Drvoplast'' u Konarevu kod Kraljeva krenula u masovnu proizvodnju plastenika. Prvo tržište je bilo u okolini Leskovca gde je jedno domaćinstvo dobilo sa sedam ari 16 tona paradajza! Drugo domaćinstvo dobilo je po hektaru osam vagona paprike i deset vagona krastavaca! Bila je to prava revolucija u ovoj proizvodnji na ovom području, sa najdužom tradicijom na današnjim prostorima Srbije. Ili još nekoliko primera: U Vojvodini seljaci ubiraju sa jednog jutra 30 tona lubenica i što je veoma važno plodovi ispod plastenika stižu na pijačne tezge 20 dana ranije od uobičajenog sazrevanja. U okolini Trstenika povrtari prave čuda ispod razapetih folija, ali tih primera ima sve više i u atarima oko Leskovca, Čačka, Šapca, Kruševca, Uba... U ovakvoj proizvodnji klijavost semena dolazi brže, vegetacija ide brže. Sačuva se azot u zemlji, a isti prinos se postiže na tri puta manjoj površini kada bi se to radilo bez folije. Sa ovakvom proizvodnjom brže se izađe na tržište, u vreme kada su cene visoke i zaustavlja se uvoz ovih proizvoda iz zemalja koje imaju topliju klimu i ranu proizvodnju.

Proizvodnja ispod plastenike u svetu je poznata dok smo mi tek malo odmakli od početka. To je i istorijska šansa i revolucionaran korak u proizvodnji zdrave hrane. Masovnija izgradnja plastenika i staklenika krenula je sa privatizacijom u našoj zemlji. Tako je početkom 2004. godine izgrađen i proradio je plastenik za intenzivan uzgoj ranog povrća u okolini Sombora. Uz investiciju od 750.000 evra Fabrika ulja ''Sunce'' izgradila je plastenik. Već na samom ulazu u plastenike impresionira ne samo ogroman prostor i besprekoran red, već i mnoštvo toplovoda, cevčica, izukrštanih žica i drugih neobičnih naprava koje stvaraju neobičan ambijent, a u očima neupućenog posetioca sve je sasvim nalik na scene iz naučne fantastike.

Dakle, reč je o savremenoj tehnologiji koja je kod nas stigla sa XXI vekom. Ovakva proizvodnja povrća poznata je pod nazivom hidroponija, a između ostalog podrazumeva da biljke ne rastu na zemlji, već u saksijama, na specijalnom supstratu u kojem su glavni sastojci crni i beli treset. Posebnu priču predstavlja ishrana biljaka, u kojoj ključnu ulogu imaju hranljivi rastvori koji do zasađenog povrća stiču uz pomoć sistema navodnjavanja ''kap po kap''. Oprašivanje obavljaju bumbari, a sve se kontroliše na kompjuterima. Druga osobenost plastenika površine 15.000 kvadratnih metara jeste korišćenje biomase za njegovo zagrevanje.

Poznato je, naime, da su konkretni primeri korišćenja biomase (naročito one koja potiče iz poljoprivrede) kao obnovljivog i ekološki prihvatljivog izvora u proizvodnji energije, kod nas još uvek retki. Po rečima generalnog direktora Fabrike ulja ''Sunce'' u Somboru Vladimira Borđoškog ovde je sve prilagođeno sagorevanju biomase, odnosno ljuski od suncokreta koje ostaju posvajanja odvajanja jezgra za rafinaciju. Tako je rešeno pitanje proizvodnje toplotne energije za plastenike, uz velike uštede i značajne pozitivne ekonomske efekte. Jer, energenti su na taj način praktično besplatni. Lane je u ovom plasteniku proizvedeno oko 300, a ove godine biće više od 500 tona paradajza. Sva roba ima kupca, dodaje Borđoški, jer smo pre izgradnje ispitali tržište SCG.

Inače, u plasteniku paradajz je zastupljen sa 80 odsto, paprika sa 15 odsto, a ostatak proizvodnje predstavlja krastavac i druga roba. Nema hemije, pesticidi se praktično ne koriste, nema veštačkog dozrevanja. Dakle, celokupan sistem proizvodnje obezbeđuje ekološki zdravu hranu. Fabrika ulja i biljnih masti ''Sunce'' internacionalni standard kvaliteta ISO 9000 primenjuje još od devedesetih godina prošlog veka. Prošle godine dobijen je i sertifikat HACCP i tako širom otvorili vrata za izvoz naših proizvoda na tržište zemalja EU.

Još jedan ogroman plastenik nikao je prošle godine i u blizini Šapca, selu Debrcu. Jednokrovan plastenik prava retkost na ovim prostorima izgrađen je na 4,3 hektara. Dugačak je 400, širok 100 i visok 6,5 metara. Očekuje se završetak gradnje još jednog sličnog na 6,5 hektara kao i eko skladište koje treba da primi 6.500 tona povrća koje u svežem stanju može da ostane i do pola godine. Kompjuter meri ponašanje biljaka, temperaturu, vlažnost vazduha i zemljišta, koncentraciju ugljenvodonika, osvetljenje, količinu pesticida... Godišnje se dobijaju tri berbe, odnosno blizu 4.000 tona povrća, ua zavisnosti do toga šta se proizvodi. Vlasnik ovih plastenika je Miroslav Bogićević, vlasnik firme ''Farmakom'' koja proizvodi mineralna đubriva, pesticide, a postao je i većinski vlasnik PIK '' 7. juli Debrc''. To je firma mlinske, stočarske, ratarske i povrtarske proizvodnje, sa čim je zaokružen čitav ciklus od proizvodnje do prerade. Za izgradnju ovog plastenika utrošeno je oko tir miliona evra i bila je to lane najveća agrarna investicija u Srbiji u kojoj je uhlebljenje našlo i 100 stotinak radnika.

Računica Miroslava Bogićevića je jednostavna: Svetsko tržište je ''gladno'' svežeg voća i povrća kad mu vreme nije i kad je najskuplje. Sva ta sela oko Save su povrtarska, a PIK ima oko 320 hektara zemlje pod sistemima za navodnjavanje. Trebalo je, dakle obezbediti takve uslove kojima vremenske prilike ne mogu gotovo ništa, a tome su išli u prilog i izvori tople vode na kojima ovaj kraj praktično ''pliva''. Za prvi plastenik iskopana je bušotina od 1.005 metara iz koje šilklja voda od 56 stepeni Celzijusovih, tako da je grejanje zemljišta, kao najskuplja stavka, došlo skoro fraj. U Debrcu se sve radi po propisima EU, jer, najveći deo proizvodnje je namenjen izvozu. U ovom plasteniku biljke rastu direktno iz zemlje, dok se u većini drugih radi na bazi vodenog rastvora u koji se ubacuje tečno đubrivo. Cilj vlasnika ovog plastenika je da se godišnje proizvodi oko 8.000 tona povrća koje će biti prodavano na tržištu EU. To znači da se stvara i robna marka. Agronom Miroslav Blagojević ističe da je sva oprema uvezene iz Italije, Francuske i Holandije, da se se sa izgradnjom plastenika zaokružilo njegovo iskustvo u ovom poslu od dve i po decenije. On još ističe da su u plastenike naselili i bakterije koje ne samo što će sopstvenim razlaganjem oplemeniti zemlju, nego će razložiti i granitne stene i iz njih osloboditi fosfor i kalijum. Ovde se proizvodi zdrava hrana na specifičan način prema vrhunskim standardima pa je u toku edukacija gotovo čitavog regiona. Za sad se proizvode samo tri vrste povrća ali se neće ostati na tome. Sadiće se sve za čim postoji potražnja i što obezbeđuje profit.

Antrfilei Rast ,,Sunca'' Fabrika ulja i biljih masti ,,Sunce'' iz Sombora osnovana je 1972. godine, ima mogućnosti za preradu 90.000 tona suncorketa godišnje i proizvodnju 34.000 tona sirovog suncoketovog ulja i 35.000 tona rafinisanog jestivog suncorketovog ulja. Proizvodnja margarina počela je 1992. godine, majoneza 1996., a od 2002. godine u proizvodnom programu je i kečap. Program punjenja u PET ambalažu uveden je 1997. godine. Strateški partner somborske firme od 200. godine je kompanija ,,Delta M''. Prošle godine je započeta saradnja sa multinacionalnim kompanijom ,,Unilever'' Mi i EU Zabrinjava podatak da se Srbija ne nalazi na spisku većih izvoznika tih roba u EU, koja godišnje uvozi 25 milioan tona voća i 29 milioan tonapovrća i za to izdavaja blizu 25 miliona evra. Nemačkja godišnje troši 12 miliona toan voća i povrća, zatim slede Italija sa šest,, Španija sa 5,8, Francuska sa 3,56, VElika Britaniaj sa 2,2, Holandija sa 1,2 milioan tona voća i povrća. Svaki stanovnik u Holandiji potroši godiošnje 165, u Italiji i Španiji po 145, u Nemačkoj 144 i u norveškoj 88 kilograma voća i povrća godišnje. Istina u tome, lavovski deo uvoza čine južno voće i određenevrste povrća koje mi ne proizvodimo, a postoji i velika konkurencija članica EU i drugih državba iz čitavog sveta. Veoam su strogi i kriterijumi zdravstvene bezbednosti hrane koji se sve više zaoštravaju. Ali, zahvaljujući, pre svega, izuzetno povoljnim klimatskim uslovima i relativno jeftinoj radnoj snazi, od izvoza voća i povrća bi trebalo da imamo zantno veći devizni preliv nego što je to bilo do sada - 250 miliona doalra godišnje. Od 1. januara 2006. godine svi koji žele da izvoze prehrtambene proizvode u EU morajuda imnajuz sistem kontroli kritičnih tačaka - HACCP. U 2005. godini Ministarstvo poljoprivrede Vlade Srbije za podsticanje uvođenja sistema kvaliteta usmerilo je 280 miliona dinara. Do sredine ktobra 2005. godine prijavilo se za korišćenje ovih sredstava oko 400 zainteresovanih.

Neiskorišćeni izvori U Srbiji ima više od 300 geotermalnih izvora sa toplom vodom. Većina njih nije iskorišćena. Tako bogatsto topel vode odlazi u reke da greje šararane, umesto da se koristi u plastenicima i stakjlenicima za zagrevanje i proizvodnju povrća. Primera raid, u Mađarskoj se topla izvora voda za proizvodnju povrća krositi od 1967. godine. Naši susedi Mađari su finansirali bušenje zemljišta i davala poljoprivrednim preduzećima eksploataciju bušotine sa minimalnim obavezama prema državi. Zbog toga je danas geotermalna voda kao energent jeftinija od zemnog gasa za 20 odsto. Jedna bušotina dubine oko 2.000 metara staje 106.000 evra, a geotermalna voda u Mađaskoj plaća se 6,6,a zmeni gas 8,5 evra po kvadratniomn metru grejne površine. Na kvadratnom metru zemlje dobija se 22 kilograma paradajza, a kada se to radi u plasteniku prosečno 35, a dostiže i - 45 kilograma.

www.agropress.org.rs