Čekajući da ministri pročitaju koncesioni ugovor

Potpredsednik vlade Božidar Đelić najavio je tu raspravu istovremeno kada je i saopštio da ni njegovo urgiranje nije pomoglo da koncesionar „FCC konstrakšn” promeni stav. Zato će Đelić tražiti da se to pitanje stavi na dnevni red sednice i predložiti da se sa koncesionarom nastave razgovori o objavljivanju tog dokumenta, najavili su iz kabineta vicepremijera.

Dok koncesionar ne „smekša”, Božidar Đelić će se potruditi da se sam obavesti o detaljima ugovora o koncesiji za autoput do Požege. „Video sam glavni deo teksta, ali u narednim danima ću pročitati i sve anekse, tako da budem u stanju da odgovorim građanima na bilo koje pitanje u vezi sa tim, kad već koncesionar ne da da ga stavimo na uvid”, rekao je on za „Politiku”, precizirajući da bi do kraja meseca trebalo da bude spreman da daje pomenute odgovore.

Međutim, pitanje je koje i koliko precizne odgovore će Đelić smeti da daje ako se koncesionar i dalje bude protivio objavljivanju ugovora. Ali, u tom slučaju će bar moći i on i njegove stranačke kolege u vladi da odgovore na pitanje da li bi oni lično, ne menjajući ništa u ugovoru sa špansko-austrijskim konzorcijumom firmi „FCC konstrakšn” i „Alpine Mejreder”, stavili svoj potpis na mesto na kome se sada nalazi paraf ministra za infrastrukturu Velimira Ilića.

I Mlađana Dinkića, lidera G17 plus i ministra za ekonomiju, trebalo bi da zanima ovaj ugovor, budući da je, kako je sam rekao, potpisan u vreme kada je on već podneo ostavku na mesto ministra finansija u prošloj vladi.

Ipak, ni Dinkić, ali ni novi ministar finansija Mirko Cvetković, kao ni ministar bez portfelja Dragan Đilas, koji je na sednici vlade 19. jula i pokrenuo pitanje objavljivanja koncesionog ugovora, još nisu pregledali ugovor. Kako nam je rečeno u kabinetima Dinkića i Cvetkovića, oni će to učiniti kada se vrate sa odmora. Đilas je pre nekoliko dana za „Blic” izjavio da će to učiniti, mada ugovor ima više od hiljadu stranica. „Pročitaću ja to. Međutim, nije ideja da to vide ministri već građani Srbije, jer koncesija podrazumeva davanje državnih resursa nekome na korišćenje. Odmah da se razumemo. U celom svetu postoje delovi ugovora koji su tajna, ali je nelogično da ceo ugovor bude poslovna tajna”, rekao je Đilas.

Iz sličnog razloga i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić očekuje da će ugovor ipak biti objavljen. Naime, Vrhovni sud treba da razmatra tužbu Ministarstva za infrastrukturu protiv rešenja poverenika za informacije da se koncesioni ugovor za autoput Horgoš–Požega objavi. Šabić je, kako je juče rekao za agenciju Beta, ubeđen da „najviša sudska instanca u Srbiji neće imati dilemu o tome da je tačka ugovora o koncesiji za izgradnju autoputa Horgoš–Požega kojom se garantuje tajnost suprotna pravnom poretku Srbije”, te da „sa stopostotnom izvesnošću očekuje da Vrhovni sud odbaci tužbu” Ilićevog ministarstva.

„U vezi sa ovim slučajem, kao i mogućim budućim sličnim, dodao bih da je potpuna tajnost ugovora nešto što u savremenim uslovima nije primereno čak i ugovorima iz oblasti odbrane i bezbednosti”, naveo je Šabić.

Iz ovih izjava, dakle, može se zaključiti da ne bi bilo sporno da se neki delovi izveštaja drže u tajnosti.

– U međunarodnoj praksi nije poznat slučaj da se ugovor o koncesijama potpisan između vlade i međunarodnog konzorcijuma u potpunosti prikaže javnosti – rekla je pre dva meseca Nevenka Sinđić, direktorka srpskog predstavništva firme „Alpina” za „Blic”.

Ona je tada izjavila da je stav koncesionara „da ne postoje prepreke da se na sva pitanja koja javnost postavi, a koja se tiču delova ugovora koji može biti obelodanjen, odgovori, ali pokazivanje celokupnog ugovora bio bi jedinstven slučaj u svetu”.

Dragan M. Kostić, konsultant za poslovne rizike i krizne situacije, smatra da postoji „realna potreba da se u takvim ugovorima nešto prikrije od javnosti” – od podataka koji definišu obaveze (program) u oblasti budućeg investiranja, koji bi konkurenciji pružili mogućnost da pripremi sopstvene investicione kontraprograme, pa do običnom oku beznačajnih podataka, koji profesionalcu mogu poslužiti kao šifra za uspešno „čitanje” tuđih ugovora (i namera). Kako je naglasio u autorskom tekstu za list „Danas” početkom jula (u kome je razmatrao neke od uslova koji pospešuju korupciju kod nas, kao i načine za njeno smanjivanje u ovakvim slučajevima), „skrivanje” ugovora automatski, samo po sebi, ne znači lošu nameru. „Imamo iskustvo sa prodajom Duvanske industrije Niš, gde se nakon mnogih sumnji po istom osnovu, koje je izrekao sindikat kompanije, kasnije ispostavilo da štetnih odredaba nema”, istakao je Kostić.

Podsetivši, međutim, na slične sukobe o stepenu poverljivosti informacija u ugovorima sklopljenim u ime države – u slučaju pokušaja privatizacije RTB Bor, pa nešto ranije pri prodaji DIN-a, Sartida – Dragan Kostić je naveo i da se „kod ustupanja koncesije za autoput Horgoš–Požega, odmah nameće činjenica da je strani partner morao biti spreman na maksimalnu ’otvorenost’ ugovora s obzirom na to da posao sklapa sa administracijom jedne države, što svuda u svetu povlači pojačan interes javnosti”.

Navodeći neke od tačaka iz ugovora za autoput Horgoš–Požega koje bi javnost morala da zna (koliku dobit će imati koncesionar od putarine kada preuzme postojeće naplatne rampe, kolike će biti putarine na novom autoputu, koliko će biti naknada za koncesiju koju koncesionar plaća državi, da li su predviđene neke kaznene mere ako koncesionar prekorači rok izgradnje autoputa...), Milan R. Kovačević, stručnjak za strana ulaganja, smatra da bi trebalo da bude kažnjivo ako je neko stvarno prihvatio da ceo ugovor bude tajna.

– Ne vidim da bi se u koncesiji ove vrste, koja se tiče gotovo svih građana (ne verujem da ijedan građanin neće nikada proći tim putem), mogao naći valjan razlog da i delovi ugovora budu tajni. Ali, ako i postoje, u tom slučaju bi nadležni morali objasniti koji su to delovi. Zna se kakva je tehnika. Ja sam radio mnoge ugovore gde se nešto ostavi da se reguliše u posebnom ugovoru – kaže Kovačević.

Kako ističe, naši organi vlasti potcenjuju javnost.

– Kako ćemo mi građani znati da li previše plaćamo porez, a malo dobijamo od vlade, ako ne znamo kakvu je najveću koncesiju do sada ta vlada ugovorila. To je gotovo i jedina koncesija – pre ovoga, jedina koncesija koja funkcioniše je Pavlovića most – dodaje on.

Ističući da su koncesioni ugovori posao za profesionalce i da u Srbiji ima dosta stručnjaka koji mogu dobro da ih urade, Kovačević kaže i da bi bilo dobro da znamo koji je pravnik radio ugovor o koncesiji Horgoš–Požega.

– Evo, na primer, u jednom državnom ugovoru iz Banjaluke piše da ne važi domaće pravo, nego inostrano. Ko zna, možda to piše i u ovom našem ugovoru. Jer, sve dok ne vidite nešto, ne možete biti sto odsto uvereni da je to tako kako je zvanično predstavljeno – kaže ovaj stručnjak za strana ulaganja.

Kovačević, očigledno, nema poverenja u državne organe. Kako navodi, i prema teoriji i prema praksi, najviše korupcije događa kada se isključi javnost. „Dakle, ili ćemo verovati u izvršnu vlast kao što se veruje u papu, ili će ona biti javna – nema trećeg. A ja ne vidim kako bi se smelo verovati izvršnoj vlasti. Evo, recimo, bivši predsednik Francuske je sada optužen i ide na sud – naravno, ako sud kaže da nije kriv, neće biti kriv. Ali, u velikom su iskušenju izvršni organi svake vlasti da nešto stave u svoj džep – i ako nema javnosti, kako ćete to znati”, kaže Milan R. Kovačević.

Biljana Baković

--------------------------------------------------------------------------

Tender bez žalbi

U senci višemesečnih polemika u vezi sa sadržajem koncesionog ugovora, koji se odnosi na izgradnju autoputa Horgoš–Požega ostala je činjenica da je tender za nosioca tog posla prošao bez ikakvih zamerki, a da je izbor uspeo još u prvom u krugu. Za predstavnike vlasti to je samo još jedna potvrda da je sve bilo regularno. Pojedini predstavnici firmi koje se bave graditeljstvom, a koji ne žele da im se pominje ime, imaju drugačije objašnjenje. Oni smatraju da ostali učesnici tendera, nemački koncern „Por”, konzorcijumi „Štrabag–Bjuig” i „Vansi–GNP” nisu želeli da eventualnim žalbama uspore proces, jer bi time rizikovali da umanje svoje šanse u dobijanju budućih kapitalnih infrastrukturnih projekata u Srbiji.

Neke od ovih firmi su direktno ili posredno (privatizacijom građevinskih i putnih preduzeća) već prisutne u našoj zemlji, na taj način bi ugrozile postojeće interese i investicije. Na primer, francuski „Vansi”, odnosno njegovo srpsko preduzeće „Intermost”, ima velike planove na srpskom tržištu i već je učestvovao u izgradnji tunela – obilaznice u Ovčar Banji.

Nezvanično saznajemo da su u toku pregovori koji bi omogućili francuskoj firmi „Bjuig” ( jednom od učesnika tendera za koncesiju za autoput Horgoš–Požega) da se priključi pobedničkom konzorcijumu.

Inače, u međuvremenu je i u samom konzorcijumu došlo do određenih prestrojavanja jer je španska firma „FCC Konstrakšn”, koja posluje širom sveta, na putu da preuzme 80,7 odsto vlasništva svog koncesionog partnera, austrijske firme „Alpine Mejreder”. To praktično znači da će glavnu reč u izgradnji autoputa, čak i ako im se pridruži „Bjuig”, voditi Španci.

Prema poslednjoj izjavi ministra za infrastrukturu Velimira Ilića, izgradnja autoputa počeće u novembru. Koncesiono preduzeće „Sever-jug autoput”, koje će rukovoditi tim poslom, registrovano je u maju, i radovi će, kako je najavljeno, početi paralelno, na nedovršenim deonicama kroz Vojvodinu, i od Beograda ka Požegi. Koncesionari će tek kada počnu radovi moći da preuzmu naplatne rampe, kada će se isplatiti koncesione naknade. Ugovorom je predviđeno da se 30 odsto sredstava od pomenute naknade usmeri u budžet severne pokrajine dok će lokalna samouprava, preko čije teritorije prolazi autoput, prihodovati pet odsto.

Projektovana vrednost radova na autoputu iznosi 800 miliona, a pobednički konzorcijum je ponudio 1,3 milijarde evra. Koncesija je data na 25 godina pri čemu država, prema izjavama nadležnih u ministarstvu za infrastrukturu, nije dala garancije na ekonomsku sigurnost posla. To znači da će koncesionar, koji je kroz postojeći promet vozila Ibarskom magistralom i planom rasta saobraćaja izračunao da mu se isplati ulaganje u slučaju da se to ipak ne dogodi, sam snositi eventualni gubitak.