Prvi telegram u Srbiji poslat iz Aleksinca

Samo jedanaest godina nakon prve uspostavljene telegrafske veze na relaciji Baltimor – Vašington u Srbiji se razmatrala opcija kojom bi se unapredla privredna delatnost.

Uvođenje tranzitnih taksi bilo je neminovno jer se Srbija nalazila na značajnom raskršću između Zapada i Istoka.

Ići u korak sa vremenom bilo je ono što se od naše zemlje očekivalo. Zato je 1854. godine Milivoje Petrović – Blaznavac iz Beča doneo prve telegrafske aparate i sa inženjerom Erazmusom Klominekom započeo sprovođenje progresivnih ideja.

Beograd je najpre uspostavio vezu sa Zemunom koji se nalazio u sastavu Austrougarske, a potom se povezao sa svim telegrafskim stanicama ka jugu. Poslednja, ali nikako najmanje značajna, bila je aleksinačka telegrafska stanica. O tome svedoči članak iz trećeg broja “Srbskih novina“ iz januara 1855. godine.

Pri podizanju telegrafske linije u otečestvu našem do sada je najbrži napredak učinjen u okružju aleksinačkom. Do 23. Dekembra pr.g. tamo je u svoj dužini okružija podignuto 814 stubova, pri svemu tome što je nužni materijal koji se odavde za isto okružje slao, tamo najdocnije primljen bio - piše u “Srbskim novinama“.

Vreme dimnih signala i neumornih tatara i surudžija koji su pošiljke prenosili na konjima postajala je daleka prošlost. U Srbiji se bližilo vreme koje će pokrenuti lavinu promena. U nekadašnji “karantin“ smešten tik pored današnje čuvene aleksinačke “Brđanke“ uselio se prvi telegraf. Zgrada koje je tada služila da se u njoj izoluju azijski migranti oboleli od kuge, preko noći je postala centralna zgrada za prenos šifrovanih pošiljki.
"Beograde, Aleksinac na vezi"

Iz broja 34. “Srbskih novina“ doznaje se da su prvi školovani telegrafisti u Srbiji između ostalih bili i Antonije Jovanović i Đorđe Despotović koji su odmah potom angažovani u aleksinačkoj telegrafskoj štaciji. Krajem marta je širom cele zemlje sve bilo spremno za testiranje novog načina prenošenja poruka. Metod koji je ustanovio Semjuel Morze dobijao je šansu da se predstavi i na Balkanu. Morzeov aparat mogao je da prenese od 80 do 120 znakova u minutu.

Telegrafska štacija Beograd primila je prvi dolazni telegram iz najjužnije stanice 11. Aprila 1855. u 8 sati i 30 minuta. Dvadesetak minuta ranije, u Aleksincu je predata poruka od trideset reči. Za ispravnost prepisa pobrinuo se Lazar Oblučarević. To je bio početak nove epohe koja je u potpunosti promenila sliku komunikacije među ljudima na Balkanu.

I dok je stari Aleksinac mirno živeo, po svojim skromnim domovima, trgovao po svojim ćepenicima, pio dobro supovačko vino, jahao besne konje i sanjao da li će da pobedi srpska trobojka na bedemima Niša, nije ni slutio da se nad njegovom skromnom varoši, preko telegrafskih žica, tuku interesi celog sveta i sprovode diplomatske intrige, koje su često menjale evropsku i azijsku kartu - govorio je osamdesetak godina kasnije o prvim telegramima, telegrafista Milivoje Prendić na predavanju u prepunoj sali hotela “Kruna“.

U misiji širenja kulture

Prvi aleksinački telegrafisti bili su obrazovani ljudi koji su se zalagali i za kulturni napredak u gradu.

O tome svedoči činjenica da su upravo telegrafisti osnovali prvo pevačko društvo, a horovođa je bio Jakov Krčedinac. I nije samo pevačko društvo činilo da se kultura u gradu podigne na viši nivo. Telegrafisti su organizovali prve balove, ali i pozorište koje je bilo smešteno u Hristodulovu magazu.

Stubovi pozorišta su, prema svedočenju Prendića, bili Krčedinac, Jova Trifunović i Jova Adamović čije je obrazovanje odskakalo od ostalih činovnika. Na repertoaru su bili klasici, ali i poneki komad iz savremenog srpskog pozorišta, poput Sterijinih komedija.

I u ratu na visini zadatka

Aleksinački telegraf je nakon oslobođenja Niša postao još jedna od usputnih stanica između krajnjeg severa i juga države.

Niš je u mnogome poprimio nekadašnje zadatke Alekinca. Ipak, ne može se zaboraviti vojno–strateški položaj koji je Aleksinac imao u toku Prvog i Drugog balkanskog rata. Sve vojne operacije, naredbe i izveštaji o uspehu slale su se telegrafskim saobraćajem baš preko Aleksinca. U vreme pre oslobođenja Niša, tajne depeše su aleksinački trgovci prenosili prerušavajući se u krojače i trgovce. Za vreme ratova nijedan telegram nije stizao u Niš bez prethodnog verifikovanja u Aleksincu, kao potpuno slobodnom gradu.

Sredinom aprila ove godine u Zavičajnom muzej Aleksinac održana je izložba “160 godina od uvođenja telegrafskog saobraćaja u Srbiji” koja je prezentovala deo stalne postavke PTT muzeja Srbije. Tom prilikom Aleksinčani su se podsetili i prvih žena u profesiji telegrafista. Julka Dragojević bila je primljena u službu oko 1885. godine, a nakon Milice Kostić, sve se više pripadnica lepšeg pola bavilo ovim poslom.

​Ovi tekstovi su deo projekta “Aleksinac u srcu prirode” koji je finansiran iz javnih sredstava Opštine Aleksinac, a ima za cilj da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju doprinese većoj vidljivosti Aleksinca i širem informisanju javnosti o ovom kraju.