Prva poseta Patrika Besona Aleksincu

Pre svih, to je Patrik Beson, francuski romansijer i publicista, koji je bio prvi istaknuti humanista-pojedinac Evrope koji je posetio Aleksinac, i to, u rano jutro 6.aprila, zajedno sa novinarom Blica.

Sa zadovoljstvom prilažem reportažu G-dina Besona o prvoj poseti Aleksincu.

Reč Radnika  br. 792. 30. april 1999. god.

Drugi pišu: Reporteri *Blica* u Aleksincu, 6. april 1999. god.

Patrik Beson

POPODNE PORODICE PROJOVIĆ

*U vreme rata, sve bolje funkcioniše. Da dobijem automobil, fotoreportera i dozvolu da odem u Aleksinac,  redakciji *Blica* trebalo je manje od pola sata. Autoput je prazan. Reklo bi se aerodromska pista i, s obzirom na brzinu vozila, očekivao sam da ćemo svakog časa poleteti. Prema drugačijoj Jugoslaviji, Jugoslaviji bez bombardovanja, bez masakra, bez laži. Jugoslaviji našeg detinjstva, naše adolescencije. Jugoslaviji plavoj i beloj, Jugoslaviji turističkih vodiča, čuvenoj po književnim susretima.

Aleksinac je mali grad sa manastirom i raketom. Reporter francuske televizije rekao bi ovde vlada *mrtvačka tišina*, sa strašću prema hiperboli i patosu koji informatore pretvara u dezinformatore. Tišina nikad nije mrtvačka, jer mrtvi ne mogu čuti, pošto su gluvi. Tišina Aleksinca je okrugla, siva, vlažna, topla, puna ranjivih osećanja. Glavna ulica silazi prema smrti. Kockaste kuće gde je nekada vladala srećna dosada mira. U jednoj običnoj ulici nekoliko srušenih kuća i, usred ruševina, mirni Srbi koji raskrčuju. Visoka i lepa mlada brineta počinje da nam objašnjava šta se dogodilo, ali, kada Mika hoće da je fotografiše, buni se jer na sebi nema pravu T-majcu i želi da se presvuče. Čini mi se da nikad u životu nisam bio toliko začuđen  ispoljenom ženskom  koketerijom. Sačuvati smisao za narcizam pod bombama, kakva pobeda! Rat je produžetak svakodnevnog života drugim sredstvima.

Porodicu Projović čine četiri člana. Otac Milorad, majka Radmila, sin Dušan i ćerka Aleksandra, koja je otišla da se presvuče. Njihov dom , tradicionalna srpska kuća iz 19 veka, nalazi se na samih desetak metara od mesta gde je pala NATO raketa. Na njoj su popucala sva stakla, nekoliko zidova i dobar deo krova. Milorad, profa fiskulture koji još nije imao vremena da se obrije niti da očisti svoje naočare posle eksplozije, hoda po ruševinama s lakoćom alpiniste. Koliko je mrtvih? Petnaestina. Poznaje li ih? Naravno. Ko su oni bili? Komšije, to jest prijatelji. Okreće glavu. Ne kune nebo. Ne proklinje  ni mene, iako sam Francuz. Ne proklinje nikog. Smeška se, smeškom  nehotičnim i smežuranim  kojim se čovek suprostavlja nesreći.

Miloradovoj ženi, takođe profi fiskulture, polupano staklo povredilo je oko i nos. I ona deluje čudno živahno. Njihova kći Aleksandra najzad se vraća k nama u svojoj novoj majci. Želimo li kafu? Mi pre svega želimo da NATO bombardovanje koje je upropastilo više stotina hiljada srpskih i albanskih života-stane a, u međuvremenu dobro došla je jedna kafa.

Završava se, kao uvek u Srbiji za stolom. Gazite ljude pod bombama, a oni još nalaze načina da vam ponude kolače! Dušan, trener košarkaške ekipe seda pored mene i pokazuje mi fotografije Pariza i Nice, Foli Beržer, Englesko šetalište. Visoki Jugosloven koji svuda sa sobom nosi svoju kožnu jaknu i osmeh u dragu Francusku. Poklanja mi košarkašku loptu, njegova majka uskršnje jaje. Stalno taj famozni krug. Kafa Aleksandre Projović liči na nju: jaka je, kremkasta i slatka. I Aleksandra će biti profa fiskulture. Diplomiraće dogodine. Kojim se sportovima bavi? Svim, ali najviše voli skijanje. Ima li skijaških centara u okolini. Da. Kopaonik. Aleksandra tamo ide svake zime, ali ne zna da li će do iduće - skijalište proraditi. Da li će zemlja još funkcionisati, iduće zime?

Pre polaska, Milorad hoće da mi pokaže svoj automobil na kome su se vetrobran i dva zadnja stakla rasprsli od detonacije. *Protestvovaću kod Pežoa*, kaže smejući se. Aleksandra je izašla iz kuće da nam maše. Tačno je, sivo joj dobro stoji. Ima tu tajanstvenu ljupkost sportistkinje. Pitam se ne delujem li pomalo blesavo, sa košarkaškom loptom pod miškom. Možda su Projovići samo hteli da se narugaju jednom Francuzu? To bi bilo pošteno*.