Velimir Rajić, pesnik ljubavi i rodoljublja

-Ah, moje pesme! rekao je.

Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić.

S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.

Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi.

”U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati”, pisao je Jaša Prodanović 1923. godine.

Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.

Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima.

Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u ”ZVEZDI” Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu – Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: - oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu: -

ŽELjA

Haj, da mi je, milo drago moje

samo jednom da otvorim tebi

širom srce ojađeno svoje,

ništa drugo poželeo ne bi !

Ništa ne bih ja želeo druge,

do da glavu spustim ti na krilo,

i da plačem dugo, vrlo dugo

čini mi se, lakše bi mi bilo.

Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: ”…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi”. Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: - NA DAN TVOG VENČANjA, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, Najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku.

Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: - jedna intimna istorija, želja i druge. Pesma ”MOJ SAN”, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece:

MOJ SAN

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto

tu mala kuća, mala -ali moja,

u travi, sniska, starinskoga kroja

rumenog sunca zrak poslednji nesto

života drevnog dah poslednji presto…

na travi, posle umora i znoja,

ja sedim, srećan; pokraj mene moja

malena draga, a međ nama mesto

gde naše dete skakuće i cupka,

čas tatu svoga za brkove čupa

čas sečnu travu; bere mami cveće

Al tad, glas jedan, kao prasak groma

u svesti jekne: ”to je slika doma

što nikad, nikad, nikad biti neće.

Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku.

1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: …Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu”.

Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama ”BASNA O ŽIVOTU”, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti:

I utka Gospod u suton i mreže

od lastavice lake ljute jade

i kada tkivo, po svršetku leže,

on sreza život i meni ga dade.

U telu mome živi strašni pauk

što siše mozak, srž i krvcu svežu;

u duši – suton, i u njemu jauk: -

to pišti lasta, sputana u mrežu…

Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat.

Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje ”RATNE ZAPISE”. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, DIS-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje.

Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: ”Ah, moje pesme” !

Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru.

Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.