Tikva za pozorišno osveženje

Doduše, današnje „majstorice“ imaju, „komin fo“, neke druge težnje u odnosu na Sterijinu Femu, ali je suština ista – skorojevićevstvo i pomodarstvo.

Težnja da se po svaku cenu bude nobles (fr. noblesse – plemstvo) i danas su dominantna crta naših malograđana. Biti ono što nisi.

Svu lepotu ove komedije je pokazao i ansambl Aleksinačkog amaterskog pozorišta osmom premijerom u šestoj sezoni svogapostojanja, koja je prikazana pred punom salom Doma kulture u Aleksincu.

Posle Mrešćenja šarana, Narodnog poslanika, Sablje dimiskije, Života u tesnim cipelama, Ivkove slave, Laže i paralaže i Autobiografije, aleksinački glumci su se ponovo latili Sterije i njegove kultne Pokondirene tikve, ovoga puta u režiji Miloša Paovića, univerzalnog pozorišnog delatnika, koji do sada ima oko pedesetak pozorišnih uloga i nekoliko režija.

Predstava je postavljena na klasičan način. Nije izmeštana ni u vremenu ni u prostoru, niti su vršene bilo kakve intervencije na tekstu.

Reditelj nije podlegao dosta čestoj pojavi da se dela klasične književnosti (bilo naše, bilo strane), maltene nasilno, osavremenjuju prilikom postavljanja na scenu.

Ovako postavljena komedija bila je izazov iznekoliko razloga.

Najpre je valjalo fabulu približiti današnjem gledaocu. (U vremenu u kome su skoro jedina lektira mladih SMS poruke i statusi na fejsbuku ne može se očekivati da je sadržaj komedije gledaocu unapred poznat.)

Izazov je i arhaični jezik koji je, opet, za potrebe komedije, i sam iščašen da bi se itime izvrgle podsmehu karakterne crte glavne junakinje Feme i njenih sadruga.

Generalno, aleksinački amateri su uspešno savladali ove izazove.

Scenom je dominirala Zorica Stevanović  u ulozi glavne ličnosti – bogate udovice Feme.

(Da Aleksinac ima, kao što nema, pravo pozorište, Zorica Stefanović bi, bez sumnje, bila njegova prvakinja.)

Nisu za njom zaostajale ni Anđela Živanović (Evica) i Danica Aleksić (Sara).

Standardno dobri, što se od njih i moglo očekivati, bili su Viobran Golubović (Jovan) i Srđan Stojadinović (Mitar), dok se Miša Popović uspešno izborio sa zahtevnom ulogom „filozofa“Ružičića.

Natalija Raković (Ančica) i Milan Tasić (Vasa) tek su kročili „daskama koje život znače“ te se i njihov debi može smatrati uspešnim.

Mizanscen i scenografija su bez prevelikih pretenzija ali znalački postavljeni, što omogućava odigravanje ove predstave u skoro svakom prostoru, od pozornica profesionalnih pozorišta do sala seoskih domova kulture.

Stiče se utisak da je reditelj dosta pažnje posvetio scenskoj kretnji, a glumci su, u granicama svojih mogućnosti, to i ostvarili, tako da smo dobili tokom predstave nekoliko briljantnih minijatura scenskog pokreta.

U celini gledano, trud i rad petnaestak entuzijasta okupljenih oko prepoznatljivog simbola AAP ovoga puta je urodio plodom.

Mnogi mladi gledalac će Pokondirenu tikvu pamtiti onakvu kakvu su dočarali Zorica Stevanović i ostali članovi ansambla, pod sigurnom rukom reditelja.

Aleksinac, 6.2.2015.                                                                            

Autor, Časlav Vasiljević, je profesor književnosti u penziji i dugogodišnji novinar