Тиква за позоришно освежење

Додуше, данашње „мајсторице“ имају, „комин фо“, неке друге тежње у односу на Стеријину Фему, али је суштина иста – скоројевићевство и помодарство.

Тежња да се по сваку цену буде ноблес (фр. ноблессе – племство) и данас су доминантна црта наших малограђана. Бити оно што ниси.

Сву лепоту ове комедије је показао и ансамбл Алексиначког аматерског позоришта осмом премијером у шестој сезони свогапостојања, која је приказана пред пуном салом Дома културе у Алексинцу.

После Мрешћења шарана, Народног посланика, Сабље димискије, Живота у тесним ципелама, Ивкове славе, Лаже и паралаже и Аутобиографије, алексиначки глумци су се поново латили Стерије и његове култне Покондирене тикве, овога пута у режији Милоша Паовића, универзалног позоришног делатника, који до сада има око педесетак позоришних улога и неколико режија.

Представа је постављена на класичан начин. Није измештана ни у времену ни у простору, нити су вршене било какве интервенције на тексту.

Редитељ није подлегао доста честој појави да се дела класичне књижевности (било наше, било стране), малтене насилно, осавремењују приликом постављања на сцену.

Овако постављена комедија била је изазов изнеколико разлога.

Најпре је ваљало фабулу приближити данашњем гледаоцу. (У времену у коме су скоро једина лектира младих СМС поруке и статуси на фејсбуку не може се очекивати да је садржај комедије гледаоцу унапред познат.)

Изазов је и архаични језик који је, опет, за потребе комедије, и сам ишчашен да би се итиме извргле подсмеху карактерне црте главне јунакиње Феме и њених садруга.

Генерално, алексиначки аматери су успешно савладали ове изазове.

Сценом је доминирала Зорица Стевановић  у улози главне личности – богате удовице Феме.

(Да Алексинац има, као што нема, право позориште, Зорица Стефановић би, без сумње, била његова првакиња.)

Нису за њом заостајале ни Анђела Живановић (Евица) и Даница Алексић (Сара).

Стандардно добри, што се од њих и могло очекивати, били су Виобран Голубовић (Јован) и Срђан Стојадиновић (Митар), док се Миша Поповић успешно изборио са захтевном улогом „филозофа“Ружичића.

Наталија Раковић (Анчица) и Милан Тасић (Васа) тек су крочили „даскама које живот значе“ те се и њихов деби може сматрати успешним.

Мизансцен и сценографија су без превеликих претензија али зналачки постављени, што омогућава одигравање ове представе у скоро сваком простору, од позорница професионалних позоришта до сала сеоских домова културе.

Стиче се утисак да је редитељ доста пажње посветио сценској кретњи, а глумци су, у границама својих могућности, то и остварили, тако да смо добили током представе неколико бриљантних минијатура сценског покрета.

У целини гледано, труд и рад петнаестак ентузијаста окупљених око препознатљивог симбола ААП овога пута је уродио плодом.

Многи млади гледалац ће Покондирену тикву памтити онакву какву су дочарали Зорица Стевановић и остали чланови ансамбла, под сигурном руком редитеља.

Алексинац, 6.2.2015.                                                                            

Аутор, Часлав Васиљевић, је професор књижевности у пензији и дугогодишњи новинар