Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

ПИП 2016: Уместо епилога – Колико ће трајати?

rss

28.11.2016. Часлав Васиљевић

Представом у част награђених „Јулије Цезар“, у режији Кокана Младеновића, а у извођењу глумаца из Града театра Будва, Центра за културу Свилајинац и Народног позоришта из Сомбора, завршен је Пети фестивал првоизведених представа у Алексинцу под слоганом „Позориште је сан на јави“ и проглашени најбољи

ПИП 2016: Уместо епилога – Колико ће трајати?

Шест дана празника. Тако су вероватно позоришни сладокусци оценили овогодишњи, пети по реду, да не кажем јубиларни, Фестивал првоизведених представа у Алексинцу а који се одвијао под слоганом „Позориште је сан на јави“. Основни утисак који посетилац носи са ове манифестације духовног стваралаштва је да ове године није било лоших представа. Такмичарски карактер фестивала мотивисао је све посленике са и око „дасака које живот значе“ да дају максимум прегнућа да баш њихова представа буде најбоља.

Као у оној народној пословици: лепа девојка има сто мана, а ружна само једну, то што је ружна. Тако се може казати и за представе. Свакој се може по нешто замерити али им се не може оспорити поштен професионални приступ. Па, ко је докле добацио. Ове године тријумфовало је Београдско драмско позориште представом „Моје дете“. Награде за актере ове представе: најбоља представа по оцени жирија, најбоља представа по гласовима публике, најбољи редитељ Ана Ђорђевић и најбоља глумица фестивала Јована Гавриловић. За најбољег глумца фестивала жири је прогласио Сергеја Трифуновића (представа „Воз“, Звездара театар). Награда „Дука Јовановић“ за најбољег младог глумца припала је Душану Матејићу („Где је нестао Хармс“, Народно позориште Ниш), док је награду „Слободан Селенић“ за најбољи драмски текст добила Мила Машовић Николић („Где је нестао Хармс“).

За сваку представу Ученички парламент Алексиначке гимназије проглашавао је глумца вечери, коме је уз награду организатора даривана и слика алексиначког акварелисте Златка Павловића. Ово признање ау понели: Сергеј Трифуновић („Воз“), Ивана Николић („Моје дете“), Владимир Милојевић („Ревизор за југоисток“), Марко Живић („Ваљевска болница“), Душан Матејић („Где је нестао Хармс“) и Бранислав Трифуновић („Јулије Цезар“).

Фестивал додељује и Повељу за допринос српској драми. До сада су је добили Синиша Ковачевић, Драгослав Михаиловић и Љубомир Симовић, ове године Повеља иде у руке академика Душана Ковачевића. (Не треба га представљати, довољно је рећи: Радован Трећи. Или: Маратонци. Или: Балкански шпијун. Или…)

Уметнички директор и селектор Фестивала је глумац Томислав Трифуновић, доајен позоришта у Пироту, Мостару, Крушевцу и Ужицу, са преко 250 позоришних и двадесетак филмских и телевизијски улога. Стручни жири су сачињавали: Миливоје Млађеновић, драмски писац, универзитетски професор и научно-истраживачки радник у домену позоришне уметности, као председник, и чланови Бранко Поповић, редитељ и универзитетски професор, и Горан Ибрајтер, драматург и драмски писац, тренутно уредник Фестивалског центра Стеријиног позорја. Модератор свих разговора после представа био је Слободан Савић, уредник у Културно-уметничком програму РТС, широј публици познат по „Читању позоришта“. Председник Фестивалског одбора организатора је Грујица Вељковић, а носилац свих активности око Фестивала је Центар за културу и уметност у Алексинцу уз свесрдну подршку Општине Алексинац и Дечје установе „Лане“.

Наравно, институцију чине људи, а свих фестивалских вечери велики број запослених из Центра за културу били су „на радном месту“, на челу са в.д. директором Мишом Анђелковићем.

Посебан допринос су дали волонтери из Алексиначког аматерског позоришта и Алексиначке гимназије. Заслуга за успех припада и публици. Ове године није било празног седишта у сали. Ни једне вечери. Уместо закључка, вратимо се на наслов. Колико ће трајати? Алексинац је добио нешто што нема ни један град у Србији. Фестивал праизведби. Утемељили су га позоришни посленици који више нису ту, Душан Дука Јовановић и Слободан Селенић. Њихова имена с правом носе фестивалске награде.

За пет година фестивал је добио свој вероватно коначни облик, одговарајући статус у позоришном простору Србије, а Алексинац прилику да буде средиште писане драмске речи, првоизвођења позоришних представа, место које ће бити познато по фестивалу, а не само једна успутна тачка на путу Београд – Ниш, како рече и Миливоје Млађеновић на проглашењу најбољих.

Откуда онда скепса и запитаност? Из искуства. Србија, а с њом и Алексинац, тек крчи пут ка устројеном цивилном друштву. Свидело се то неком или не, свака нова гарнитура власти, од врха до најнижих лествица, мисли да свет и живот почињу од ње. Гази се по свему прошлом а успоставља „ново и паметније“. Бојим се да једном, кад дође време а доћи мора, дође до промене власти да неко „нов и паметнији“ не нагази на фестивал. (Питали Енглезе како то да им трава тако лепо изгледа. Ми пробали, па не иде. Ништа лакше, кажу Енглези, узореш, посејеш, кад никне редовно заливаш и шишаш. И тако једно четристо година.)

Волео бих да се алексиначки фестивал гаји попут енглеске траве. Волео бих.

Часлав Васиљевић

* Аутор је професор књижевности у пензији и дугогодишњи новинар


# Београд Грујица Вељковић Центар за културу и уметност позориште фестивал Ана Николић Златко Павловић Алексиначка гимназија Ивана Николић Душан Дука Јовановић Фестивал првоизведених представа Часлав Васиљевић Драгослав Михаиловић Сергеј Трифуновић Драгана Ђорђевић Миливоје Млађеновић Бранко Поповић Бранислав Трифуновић Душан Ковачевић Јована Гавриловић Душан Матејић Мила Машовић Николић Тома Трифуновић Горан Ибрајтер
@cekulaleksinac @CaslavV @WhistlerDick @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима