Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Алексинац за незаборав

rss

14.05.2007. Милан Момчиловић (политика)

Алексинац за незаборав
Уметнички фотограф Хаџи Миодраг Миладиновић седам година сакупљао старе фотографије на којима је овековечен ондашњи живот ове варошице

Алексинац крајем деветнаестог века. Калдрмисаном улицом коњи вуку шпедитер, на шпедитеру сто, људи седе, пију, иду кроз град, музика свира. Алексинчани славе Св. Трифуна, заштитника виноградара. Бекријска слава, како се звала, најчешће је слављена у кафани „Слога” Жике Стојановића, а част да се у пратњи музике провозају шпедитером имали су домаћин и преузималац славе.

Ова фотографија која открива обичаје и безбрижан живот ондашњег Алексинца, једна је од око 320 колико их је сакупио Хаџи Миодраг Миладиновић. Објављене су у луксузно опремљеној књизи „Алексинац за незаборав” у издању Центра за културу и уметност овог града, коју уз Миладиновића потписује и професор Миодраг Спирић који је уз сваку фотографију написао пропратни текст.

Ово је једно од ретких и изузетно вредних издања које, као на узбудљивом филму, представља Алексинац којег више нема. Хаџи Миодраг Миладиновић, уметнички фотограф који је покупио највиша домаћа и инострана признања и награде, дошао је на ову идеју пре десетак година, а затим прионуо на посао, обилазио музеје и архиве, али и породице старих Алексинчана које су сачувале вредне фотографије. Неке од њих су права реткост и нема их ни у музејским збиркама.

Проналазио их је и на најнеобичнијим местима. – Слику Маријана Ж. Стојиљковића, пропагатора пчеларства, случајно сам нашао на ливади. Људи који су купили кућу у којој је чувана фотографија, избацили су је заједно са осталим непотребним стварима – присећа се Миладиновић.

Каже се да фотографија говори хиљаду језика. Пронађена је 1839. године, а код нас се појавила десетак година касније. Један од првих фотографа у Београду био је чувени Анастас Јовановић. Брзо се проширила и у остале градове. Алексинац је први фотографисао мистериозни Рус Иван Громан, који је дошао да слика српско-турске ратове 1876/1877. године. Према попису из 1874. године, Алексинац је имао 4.447 становника. После њега сликао је Милета Ж. Рајковић. У поменутој књизи највише је управо Рајковићевих фотографија, а на једној је и он сам у лаким оковима, као осуђеник Преког суда због учешћа у Тимочкој буни.

– Милета је живео крајем 19. века и радио је оно што се радило у то доба. Били су фотографски атељеи који су специјално прављени са стаклима на таваницама. Сликао је људе, породице, занатлије, трговце. Моја идеја била је да прикупим све те ретке фотографије, разгледнице и цртеже с краја деветнаестог и прве половине двадесетог века. Мада сам био против тога, у књизи се, на иницијативу професора Спирића, нашло и неколико мојих фотографија, јер нисмо нашли фотографије старих објеката који још постоје – прича нам овај неуморни трагалац за прошлошћу Алексинца.

Свака фотографија је прича за себе. Видимо српско-турске битке и ровове, рањенике, пољске кухиње, крунисање кнеза Милана Обреновића за краља у Делиграду 1876. године и тријумфалну капију од храстовине и пољског цвећа која је подигнута за ту прилику. Видимо како је изгледала стара чаршија, како су се људи облачили и како су безбрижно и једноставно живели. Ређају се цркве, гробља, сахране, крштења, освећења, мостови, кафане, воденице, попови, трговци, апотекари, циглари, обућари, пекари, сточари, знаменити Алексинчани минулог века, споменици, ћепеници, дућани, берберске радње...

– Ондашњи Алексинац се умногоме разликовао од данашњег. Био је на граници Србије и Турске. Ослобођен је педесет година пре Ниша и служио је као карантин. Сви они који су долазили из тадашње Турске, ту су задржавани извесно време, а онда су настављали пут. Из Алексинца је послат први телеграф за Београд. Постојала је шумарска школа и шумарски музеј и требало је да постане центар шумарства Србије, али је школу забранио власник кафане у којој је била и она је пресељена у Параћин – открива нам Хаџи Миладиновић.

На питање шта је његову пажњу посебно привукло, одговара: – Ја највише волим фотографије и разгледнице на којима су представљене улице Алексинца. Данас се то много разликује. Те куће и улице су порушене и изграђене су нове и лепше, али су ми оне старе много драже. Деловале су као да су са филма.


На сајту aleksinac.org постављено је pdfиздање књиге Алексинац за незаборав.
преузмите
(http://www.aleksinac.org/index.php?option=com_docman&task=doc_download&gid=24)


# Миодраг Спирић фотографија Хаџи Миодраг Миладиновић Делиград Знаменити Алексинчани
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима