Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Управа напоље!

rss

18.11.2013. Жељко Ивањи

Шта се то дешава са нашим фудбалом, заправо шта се дешава са српским спортом? Дебакл фудбалских клубова Црвена Звезда и Партизан, нам на најбољи начин описује тренутну ситуацију.

Управа напоље!

Чули сте за томболу, некад је била јако популарна у сеоским фудбалским клубовима. Служила је за наводно финансирање клуба, а заправо је представљала могућност зараде за локалне моћнике. Сваки фудбалски клуб је имао своју кафану углавном замагљену дуванским димом, у којој је прозукли глас конобарице читао добитне бројеве. Неко би из масе викнуо „Доста“, што би значило да има комбинацију. Онда су измислили управне одборе, који у великим клубовима добијају посебан смисао. У управни одбор улазе спонзори клуба, и то је комбинација власника приватних предузећа и директора предузећа или банака са државним капиталом и незаборавних политичара

Суштину спонзорства, представља везивање успешног бренда за такође успешан и препознатљив бренд, како би се потспешио пословни резултат обе стране као и препознатљивост брендова.

Циљ гледаоца фудбалске утакмице је да се добро проведе!

Циљ фудбала је пребацити лопту преко линије између статива!

Циљ успешне управе фудбалског клуба је успешно пословање, што подразумева пословни резултат и сатисфакцију за гледаоца!

Шта управе наших спортских друштава, спортских организација, комитета, знају о пословању? Поента онога што они зову пословање је препродаја играча, која подразумева поделу лове међу њима. Шта се на крају догодило? Остали су фудбалери које је немогуће продати јер нико неће да их купи, из простог разлога што не могу да пребаце лопту преко линије. И шта сад? Увек се у оваквим ситуацијама, тзв. менаџери обраћају држави и њеним предузећима, позивајући се на одбрану националних брендова, великог Партизана и велике Звезде.  Јавна предузећа потом добијају налог од политичара да постану нови спонзори, њихови представници добијају места у управи и онда са једном руком у џепу са семенкама, другом руком у другом џепу неуспешно траже доказ своје мушкости, поверовавши да су сада у спорту. Од „Паркинг сервиса“ до „ЕПС-а“, од „Агробанке“ до „Телекома“. Од монопола на паркинг, преко монопола на струју, и тако све у круг. Ваљда верују да ће се спонзорством наметнути на тржишту да би победили конкуренцију коју немају, имајући у виду да су монополи. Увек се кезе из свечаних ложа, сигурни да ће монополом са ненормалним ценама својих услуга, из наших џепова избити последњу цркавицу коју морамо да платимо, јер алтернативе немамо.

Тај конгломерат свега и свачега заденут најчешће политичком вољом или вољом моћних људи или пријатеља моћних људи, олигархијом интереса, живи од пораза, неуспеха српског спорта, неуспеха оног што би требало да представља бренд, иако правило гласи да се неуспешни брендови гасе. Зашто би гасили оно на чему као  паразити живе? Најгоре је што се хране искреном жељом за победом у коју се надају навијачи. Зато је важно да се држава повуче из ових квази клубова, јер се као и много пута до сада показала као очајан члан управе. Баш ме брига ко ће бити власник клуба, зато што на фудбал идем као навијач, који жели да види сјајан шоу, да будем безбедан на свежем ваздуху са својим дететом. Да ли то тзв. брендови могу да ми пруже?

Сваком потенцијално озбиљном улагачу, било би  стало да се његова компанија покаже у правом светлу на једном тржишту, непосредним улагањем у клуб као претежни или пратећи бизнис, који прати његову основну инвестицију. Зато се руководи правилима друштвене одговорности и зато води рачуна да приход једног фудбалског клуба чији је она власник, не зависи само од спонзорстава и реклама, већ од навијача, јер сваки инцидент или пораз смањује вредност његових акција на тржишту. Одијум према његовој управи представљао би његов лични пораз.

Како очекивати одговорност управе фудбалских клубова када управа у државним предузећима и банкама није одговорна ни према држави која је њихов власник.

Бирократија је укорењена у свим спортским организацијама. Фудбалски савези, олимпијски комитети, спортске организације и сви остали, живе сами за себе, по мери коју су сами одредили. Пуна су им уста спорта, спортског духа. По неки успех нашег спорта је пре резултат случајности или сулуде пожртвованости појединца и његових најближих а не стратегије, која и уколико постоји никада није испоштована и импементирана. У данашњем спорту је једино мерило резултат и само резултат. Не учешће. То је сурово правило потпуне професионализације спорта, којој су највећи допринос наравно дали брендови. Да ли је то добро или не? Добро је, зато што могу да уживам гледајући Новака, Болта, Фелпса. Гледам њихове наступе, али бих волео и да имам Надалову зелену мајцу, или Федерерову сјајну поло мајцу.

Не желим да док горе трибине, моје панталоне буду пуне семенки, које семенкари зову „спорт за зубе“, желим да гледам велик и успешан клуб, са својим дететом, које не заваравам да је 46. место успех, као што је то говорио покојни Младен Делић, или чувени Анзуловић коментаришући наступе наших спортиста у неким прошлим временима. Данас живимо у неком другом времену, у којем живимо за победу..

Сви чланови управа морају да знају да успеси не припадају њима, а да порази искључиво и само припадају њима, јер пораз је оно на шта су навикли, у поразу живе и што је најгоре преживљавају у поразима и лако се са њима мире.

Лева рука семенке, десни џеп......

„ДОСТА!“

Жељко Ивањи
 Жељко Ивањи

Коментара: 0


# фудбал јавна предузећа управни одбор Фудбалски савез
@



 

[ Додај коментар ]