Тринаест година пропадања Србије

Пре тринаест година, и још пре тога, у Србији се тешко живело. Тешко се живи и данас, још теже. Немаштина и беда били су одлична подлога за увођење „демократије“ у земљи. То су одлично знали петооктобарски пучисти окупљени у тада најпопуларнији ДОС, а знали су и у Стејт департменту и у Европској унији. Зато су их и окупили. Лажна обећања о бољем животу, о парама које чекају негде на граници и које ће бити подељене само ако Милошевић оде са власти, о безграничним правима и слободама... били су довољни да ДОС те 2000. године победи на изборима. Победили су, али неорганизовани и спремни на насиље, нису знали како да прикупе изборне резултате. Добили су их у Српској радикалној странци која је позната по томе да увек прва има обједињене изборне резултате и да их увек прва саопштава јавности макар се радило и о резултатима који су за ту странку неповољни.

Резултат пуча није био бољи живот већ један угашен живот

Досовци, финансирани и инструисани са запада нису се задовољили само изборном победом већ су морали и да покажу силу и да као прави револуцуонари преузму власт.

Многи  знани и незнани су помогли петооктобарски пуч. Резултат пуча није био бољи живот већ један угашен живот, десетине повређених, разрушен Београд, запаљена и опљачкана зграда Савезне скупштине, криминалне приватизације, откази, економска криза и социјална беда...Косово и Метохија предато у шиптарске руке, страх од даљег цепања Србије.

Петооктобарски прваци данас су или „угледни“ бизнисмени или чекају пресуде које ће, због садашње лажне борбе против криминала и корупције, углавном бити ослобађајуће. Додуше има их и који уживају у својим удобним становима заваљени у стилску фотељу донету из Савезне скупштине са погледом упереним у скупу уметничку слику, такође донету из Савезне скупштине. Они још увек не чекају суђење!

Издајничку, поданичку, проевропску политику од распаднутог ДОС-а преузела је Демократска странка, а од Демократске странке, уз обећање да ће евроинтеграције спроводити брже, Српска напредна странка. Некада велики критичари „петог октобра“ данас су главни протагонисти петооктобарских тековина. Због тога данас и пишем о „петом октобру“.

На сваком кораку, у сваком сегменту друштва су докази лошег живота, никад горег, а у Србији се тринаест година смењују режими, сваки нови гори од претходног. У сваком погледу.

Грађани, учесници петооктобарског пуча, више не желе ни да се сећају да су пре тринаест година помогли једној групи страних плаћеника да у Србији воде политику у интересу оних који су их плаћали, а не у интересу државе и народа као што су обећавали. Разочарење у тадашњи погрешан избор резултирало је новим погрешним избором. А све је почело 5. октобра 2000. године. Почео је морални суноврат и пропаст свега што се упропастити може. У Србији се данас живи или на ивици егзистенције, као већина, или у раскошном богатству, као мали број оних који су популарно названо време транзиције искористили за лично богаћење. Милиони грађана Србије су такозване жртве транзиције.

Главни доказ да за ових претходних тринаест година у Србији ништа није било добро је то што се све чешће чују коментари да се пре тринаест, петнаест или двадесет година живело боље него што се данас живи. А то није нормално, није нормално, ако ни због чега другог онда бар због технолошког напретка који би требало да гарантује квалитетнији живот сваког појединца. У свакој земљи на свету да, али не и у Србији.

Искрено се надам да ће већ неки наредни избори показати да бирачи у Србији неће гласати са емоцијама већ рационално, не наседајући на лажна обећања и лепе речи добро припремљених политичара. Политичари којима треба веровати морају бити људи од речи, доследни у спровођењу своје политике, људи који су показали да нису спремни на компромисе само да би освојили власт. Људи који су нас научили да им је национални и општи интерсе испред личног. Када тако будемо бирали, свима ће бити боље, а сећање на „пети октобар“ биће са мање горчине и мање беса зато што се некада лоше бирало.

Вјерица Радета