Тајанствени уранак

Ђурђевдански уранак, граница између лета и зиме. Народни обичаји налажу да се оде негде у природу, на неко згодно шумовито место које се изабере, на пропланку или поред реке. За овај посебан дан припреми се богато јело и пиће, наравно јагње ако смо у могућности, а онда крену добро познати стихови:

Пролеће на моје раме слеће

Ђурђевак зелени

Едерлези...

Леп и сунчан дан, знам за једно место на 667 метара надморске висине. Заказао сам му "хајдучки састанак". То је Присад, познати превој испод врха Лесковика. Можда и најмање викенд насеље у Србији са једва 6-7 викендица. Рекло би се идеално место за рехабилитацију душе и тела. Потајно очекујем да у викендицама видим Горана кесара, Биџу хармоникаша или Војчу шумара. Нажалост никог нема, остајем ускраћен за планинске "аброве".

Пут до Присада води преко Катуна, Добрујевца, па од села Станци, улево према Пруговцу и Црној Бари. Данас је црвено слово, не ради се у пољу. Верна дружина испред пруговачке задруге ме посматра као светско осмо чудо у фазону "Шта ли овај тражи овде".

- Брате, свака ти част, приче су ти екстра, пратимо те - јави се један средњовечни глас.
- Немој само нас да сликаш, 'ће преврнеш једно чокањче, тако ваља Ђурђовдан је. - признајем изненадила ме подршка испред задруге.

Овде сам први пут крочио приликом планинарских акција. Тада ово место напросто оживи и представља идеално место за одмор приликом врло захтевних планинарских маратона. Они спремнији планинари одатле наставе према највишем врху планине Озрен, познатом као Лесковик. Остали имају варијанту да обиђу "Облу главу", или да се спусте до села Ресник и лаганим ходом ушетају у Соко бању.

Имам обичај кад год ме неко изнервира да сам себи кажем: "Море све чу да зајебем, идем на Присад да живим, планина и шума је за мене".

Ја сам се данас определио да добро утабаним путем аутомобилом дођем до Присада, а затим пешака прошетам до цркве Светог Јована, храма у селу Црна бара. Негде на пола пута, очекујем стадо оваца и чобанина Срђана, јединог активног становника овог планинског подручја.

Издалека чује се громогласни хук, необичног превозног средства, које личи на скаламерије из филма "Побеснели Макс". Испред мене коначно живо биће, човек око седам деценија, кренуо у истом правцу.

- Ма екстра је овде, здрав ваздух, нетакнута природа, ваљда неће људски фактор да уништи ову лепоту - рече ми човек који се представи као Лунта и вешто управља пакленом машином.

Испред цркве Светог Јована савршен кладенац. Јак млаз хладне воде, утуткан између две импровизоване клупице и климајућег сточића. Око кладенца прелепа ливада, жељна било каквог људског живота.

Након ђурђевданске гозбе, одлучујемо да наставимо пут према Липовцу. Добро обележена стаза и путоказ са натписом (1h до манастира), довољан су гарант за пешачку уживанцију коју је увеличао хладна нес кафа у етно селу.

Причам себи у браду:

- Ово је Марковићу за тебе, нема ко да те нервира, а и ја такође никог не нервирам. Долази полако време је да се подвуче линија.

Букирам у сновима једну лепу Присадску локацију. Замишљам себе у улози Срђановог првог комшије. Активирам одбрамбени механизам у кризним тренуцима и временима, шта-би-било кад-би-било. Будим се из сна, константујем крај дана и време за повратак.

Испред пруговачког дракстора иста екипа, дежура стрпљиво. Такав амбијент ме подсети на ђурђевданску  "Ивкову славу", ценим да ће екипа бити ту до Марковдана.

- Може једна тура за целу екипу, обрните круг - реших да частим веселе  мештане.
- Може али мало сутра, пиво нестало одавно, а сок не пијемо (Ха,ха,ха), кад дођеш да снимаш Коњску пољану имаш право на поправни.

Чувајмо планине, оне нас снабдевају са 70% посто целокупне пијаће воде. Оне су дом 25% биљних и животињских врста, али и сваком десетом становнику планете.

Наставиће се...

ПС

Присад превој - Улегнути део планине Озрен, налази се на око 3км од села Црна бара и око два сата хода од највишег врха Лесковик.
Хајдучки састанак - веровање у народу у време хајдуковања "Ђурђев данак - хајдучки састанак"  
Аброви - брзинске вести, сумњиве тачности.