Србија је благословена земља

Термин месни обавештавачи, они који намећу  јавности своју причу, они који у разним приликама и многим местима стварају приче, али и нешто друго што нема много пута упоришта у нечему што је очигледно, мисаоно и оправдано, намерно је узет. Јер, сви у вишим оквирима имају другачији и бољи начин да нешто саопште и уведу грађанство у сарадњу. Такав пример је у новије време реклама коју Град Београд приказује на телевизији чиме показује да буџет Града није оних који руководе Градом, напротив он је у власништву и својини свих грађана. То се потврдило у јавној расправи, јер је преко 1000 предлога усвојено и обрађено, како је јавност обавештена. Један добар и повољан корак ка општој јавној управи који показује да се зна да уважи грађанство, а то је више од добре воље. То је и доказ да сви имамо право да у општим питањима учествујемо. Они други, неовлашћено и неоправдано кроје капе грађанима, иако и немају неку тренутну јавну функцију, али је умишљају, тако све још више утврђују и бране, али и затварају истину не би ли је другачије, али у свом интересу представили, својатали, љубоморно чувају и хоће да она изгледа онако како су је они замислили. При томе праве многе мисаоне акробације у своју корист, то стављају у први план, намећу свима око себе, а све друго скрећу са главне теме, при чему заслепљено бацају све под ноге: туђа звања, заслуге, функције, професуре, докторате и значај туђих успеха. Речју, живе у прошлости, зачаурено, омваложавајући друге у име њихове прошлости иако такав став није од користи никоме, па ни њима. Као да добри посматрачи не виде ове њихове у дугим ноћима смишљене и педантно записане потезе, које су увек про руци, да се нешто не пропусти, у више варијанти, не би ли се успешно одбранили од оних који такве подвале примећују и имају храбрости да их демантују и изнесу свој став пред јавност у средини где живе, али и шире. Бора- Чорба је то добро опевао у својој песми, јер је он све то видео пре многих обичних, као уметник, визионар и види унапред боље него аматер и обичан посматрач.

Међутим, намера нам је да нешто друго кажемо као што то стоји у наслову овог текста. Новинар Драгољуб Гајевић, бив. из Прокупља говорио је: "Србија- Срби су чудо!". Тако је и наслов текста у једном недељнику био "Србија је моја држава", речи које је изговорио тадашњи муфтија новопазарски Моамер Зукорлић, сада посланик у Скупштини Србије. Правећи ту репортажу из новог Пазара, око Видовдана 2000. године, као фоторепортер репрезентације ветерана фудбала СЦГ, тражили смо том приликом и Сулејмана Угљанина, али га нисмо нашли, тако да нисмо забелижили његово мишљење том приликом. Можда, је случај тога неналажења и оправдан, јер видело се, у међевремену, да његови ставови су ускогруди и неадекватни нашој заједници.Тако пример телевизијске емисије Волим Србију Мирјане Бобић Мојсиловић, снимљене у Новом Пазару, коју сам,такође, фотографисао заједно са Душаном Михајиловићем- Михизом на београдском Сајму књига пре двадесетак година, такође даје основе за ову причу, град Нови Пазар и мултинационалност, а у нашем случају и интернационализам, како смо ми то видели у наставку приче. 

Боравећи у Хамбургу 2002. поводом Дана Европе срели смо човека познатог, блиског и значајног Алексинцу који је унук немачког канцелара Ото фон Бизмарка. Управо његов унук Руле са супругом Десанком, учитељицом из Гроцке, био нам је домаћин у Хамбургу са Радетом Миловановићем, породицом Билић која нам је била увек на услузи, Синишом Маринковићем, Крцом Митић, из Владичиног Хана, Станимиром- Станетом Данковићем, из Великог Извора, власником ресторана Ајнштајн, из Лесковца, Мишом Митровићем власником зеленог терена, из Адрана, код Краљева, Хрватом из Новог Сада који је водио најстарији немачки клуб ТУС Хамбург, Секулом са супругом руководиоцем нашег КУД у дијаспори,  "Витатурсом" власника Витомира Динуловића са сином, из Неготинске крајине, рођаком наше Миле Динуловић, из старе алексиначке породице...

Зашто је Руле са Десанком важан, а нама близак и драг. Дошао је у Србију, у мали Цариград- Алексинац у сред НАТО бомбардовања и агресије на нас и нашу еколошку- животну средину, говорећи попут пуковника Николаја Николајевича Рајевског, да је спреман овде да погине. Тиме се он придружио, иако унук деде љутог противника Србије, али и поштоваоца српских војника, оној плејади странаца- Руса, Италијана, Швеђана и др., који су на себи својствен рачун гинули и ратовали за Србију. Уписао се тако у листу интернационалиста, поред др Ане Марије Милер, Швајцаркње која се прва побунила против злочина над Србијом, немачког официра који је демобилисан из немачке војске због супротстављања овом чину, о коме смо писали, Грку који је одбио да нас бомбардује, са др. који су познати широј нашој и светској јавности. Племић Руле био је гост Алексинца у априлу 1999. и то нам је одмах испричао кад смо се срели, у две хиљаде километара далеком Хамбиргу и упознали. Посетио је и радо се сећао сусрета са децом-глумцима Алексинца која су у подруму зграде "Беле удовице" организовали позоришне представе за своје вршњаке, како би им надоместили шетњу по граду, чист ваздух, игру са друговима, пикање фудбала, дечје игре, одлазак у школу, шетњу нашим градом и Брђанком. Надаље, прихватио је нашу Србију, нас Србе и наше обичаје као своје. Помагао је многе активности наших у дијаспори, па и нашу СПЦ у Хамбургу. Два свештеника су зато добила боља места, а лично им је захвалио Његова Светост Патријарх Иринеј, преко нашег Радета Миловановића. По нашем пријему у Патријаршији послао је двојици свештеника џепне календаре са својим потписом у знак захвалности за добар рад. Пунокрвни Немац по пореклу, Руле одрекао се и својих обичаја, јер слави католички Божић код свог брата, а брата позива на узвратни  божићни свечани ручак на православни најрадоснији празник, кога слави са женом Десанком по православним обичајима. Пратио нас је у Хамбургу на многим сусретима, а као човек и племић плаве крви није се либио да помаже у техничким пословима при организацији нашег гошћења у Хамбургу. Умео је да дође у посету нашима у њиховом Клубу у Хамбургу, донесе слику са српским мотивима, али је уз то донесе чекић и ексер да је окачи на зид, говорећи да може да буде оправдано да то немају, јер су дошли у туђу земљу без игде ичега да раде и зараде, па им и то даје на дар, као симбол захвалности за њихов људски однос, сарадњу са тамошњом средином и добар и напоран рад.

Дошао је тај немачки племић да живи у Србију недавно, баш зато што је Србија имала срце за многе кроз време, била је достојна и уважавала човечно и своје непријатеље, јер су српске жене погачом и сољу дочекивале заробљенике 1914. на почетку свог у рату, ко зна ког по реду страдања у својој дугој, светлој и историји за понос, не чинивши у њој ништа чега би се у будућности стидела. Напротив!

Србија је, а и наш слободарски град и страдалник- Алексинац, мултинационална  средина кроз дуги период који је дуг као вечност и јесте, о коме је писао и великом страдању Виктор Иго, баш то, јер никада нисмо били сами, па ни данас. У њему су живели у разним периодима странци, као пуноправни грађани, били уважени и прихваћени. Прихватали су они и нас, остајали овде трајно, мењали своју земљу за нашу, прихватали обичаје, живели и сахрањени су на Алексиначком гробљу, оставивши својим радом и задњим чином значајну поруку.

Тако су се Срби понашали свугде ма где су живели. Овог пута помињемо причу коју смо недавно чули у Рутевцу од Мирољуба Живковића, старине који је зашао у десету деценију живота. Његов отац и мајка доселили су се давно из Новог Пазара у Рутевцу, јер су пре њега имали само женску децу, четири ћерке, а неко им је прорекао да ће добити сина ако се иселе из Новог Пазара. Тако је и било. Узгред напоменимо да је његов отац са шураком из села- нашег Краљева, градио зграду апотеке у Новом Пазару. Податак интересантан уз овај случај, су који је део српске историје.

На крају, Словенци су пратили развој рудника крај Алексинца кога су основали Белгијанци, који су преко унука хтели да се врате и даље га развијају, али нису разумели једног нашег локалног челника из периода после 5. 10. 2000. године, по неким незваничним сазнањима, али врло вероватним, јер то личи на нас. Пратили су Словенце и други представници народа и народности из целе Југе, Босанаци, људи са југа државе па и људи са КиМ. Помињемо овог пута

породицу Шабана Зеоле, који је радио у руднику. Ту је живео са породицом. Његови потомци су "трбухом за крухом" отишла у Немачку пре неколико деценија.. Живела је тамо Шабанова породица неколико деценија, добио је унуке, а они су иако су тамо живели, школовали се и одрасли са оцем Фатмиром недавно дошли и настанили се у једном месту преко Јужне Мораве наспрам Алексиначког Рудника.

Разлози су јасни и оправдавају наслов текста, јер упркос свему ово потврђује опредељења се да живи у Србији, која је ипак нешто више од обећане земље које потврђују примери ових досељавања у Србију, благословену и питому. Земљу, отворену и спремну да прими под  своје сунчано и плаво небо све оне који имају опредељење да живе на овим просторима, као и некад кад су ту живели многи странци као делотворан део наше заједнице навикле на ове примере који су по узору на светске моделе. Зар не?!!!

Текст и фото:  Божа Несврћанин