Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Срби данас

rss

15.12.2014. Драгослав Бокан

Срби данас живе у потпуном хаосу, материјалном и духовном безнађу, без икакве идеје где иду и шта ће с њима бити.

И по линији хоризонтале и по вертикали је ствар више него трагична, с ма које стране то посматрали.

То је структурни и суштински проблем, не само ствар "погрешног вођства" и неке конкретне партије на власти. Зато је све толико трагично и тешко исправљиво.

По ХОРИЗОНТАЛИ, у равни свакодневног живота, нашег стандарда и онога што успевамо (или не успевамо) да себи и својој породици приуштимо - Србија и Срби су на самом дну свих спискова успешних и просперитетних земаља света. 
Наше фабрике не раде, производња је скоро стала, не припадамо ни Истоку ни Западу, а непрекидно нас уцењују оне земље које су нам тобоже "узор" и "пријатељи" (оне исте што су нас немилосрдно бомбардовале и ставиле нас под своје убитачне санкције, притом помажући на све могуће начине нашим непријатељима).
Политичари неуморно отварају уста и онако "забринуто" причају празне приче. Знају они добро шта се догађа и одавно су одустали од ма каквих илузија да се нешто може променити. Брину само о томе да имају што више новца након што им се заврши мандат и да парама откупе слободу и удобан живот од следеће екипе на власти. 
Медији врте увек исте ликове, који брбљају о стварима о којима ништа не знају и изигравају учитеље подједнако избезумљеним и неуким корисницима. Све се своди или на најниже облике уличарске карневалске културе или на стерилно иживљавање од свега људског отуђене псеудо-уметности (или "политички коректних" рецитација за очи и уши наших међународних господара).
Сви смо међусобно излуђени међусобним свађама и неразумевањем. Сви само "терају своје" и причају о идеалима и потреби да се "сложимо, умножимо и обожимо" или, насупрот, "да будемо део нормалног света" (како ко), гурајући притом само сопствене интересе у пракси гладијаторског, уличарског сналажења без икаквих правила...
Не знамо чему припадамо, којој цивилизацији и ком систему вредности. Изигравамо некакву "политичку неутралност", постајући љигави послушници туђих интереса без икаквог свог става и мишљења. 
Уз то смо се и ужасно уморили од борбе са политичким ветрењачама, гледајући са ужасом и гађењем све политикантске вратоломије наших јавних личности што мењају ставове као ветроказ или плаћени глумци у провинцијском позоришту (увек с новом улогом, коју треба само довољно добро "изнети" на јавну сцену, спремајући одмах ону следећу, често сасвим супротну претходној)... 
Клинци су нам препуштени улици и страшним примерима које гледају свуд око себе. Нарко-дилери који раде за моћне газде са обе стране закона владају школским двориштима и свим градским улицама. Млади Срби и Српкиње бауљају и врте се у круг својих трагикомичних тинејџерских навика и обичаја. Идеали су им само да преживе још један дан и да се "добро проведу" и издувају (да им прође дан, и, затим, ноћ, и, опет, онај следећи дан)...

А када је реч о ВЕРТИКАЛИ, ствари стоје још горе.
Као да се све везано за духовност претворило у навику и ритуале без неке посебне везе ни с људима, ни са Богом. 
Међу нама се створила некаква матрица типског, "ускотрачног" понашања овдашњих "верника" ("чувара традиције и православља") и "атеиста" ("слободно-мислећих и либералних индивидуалаца"), који најчешће само одрађују своја унапред постављена опредељења, без много преиспитивања смисла свега оног што проповедају и бране. 
Као да се закорио некакав оклоп општих места и неупитних модела мишљења над свима нама, што све своди само на непрестани референдум две велике, међусобно супротстављене групе који смисао свог опредељења траже искључиво у расправи са противницима. 
А и те две групације ("верници" и "атеисти") се даље прогресивно умножавају и уситњавају, све до малих секти радикалних или малодушних група са високо подигнутим гардом према реалном животу и "свима осталима" (другачијим од њих). 
Притом само додатно јачају неповерење и мржња наспрам свих неистомишљеника, које таквим својим држањем потпуно "закуцавамо" у њиховим ставовима, не допуштајући им да се замисле над собом и преобразе... 
Такозвани "дијалог" је само привлачно име за стварно одрађивање прљавих "екуменистичких" и других "политички коректних" послова, на штету свега аутентично нашег, народног, матерњег, отаџбинског...
"Верници" се плаше смрти, не верују у онострано, исмевају чуда, од крштења и Слава праве породични хепенинг и у свему личе на своје тобожње противнике (који све то исто тако мисле, само што не иду у цркву). 
А они који стварно верују често губе време и непотребно узнемиравају своју душу непрестаним расправама о томе "где је Благодат" и ко је какав од владика, не стижући да осете, свим својим бићем, оно надземаљско зрачење исконске православне, осунчане духовности. 
О атеистима и њиховим мукама нећу ни да причам. Они ионако искључиво "срећом" и "успехом" замењују све друге идеале. А среће и успеха у нашој земљи је све мање и онда читава та безбожна групација унапред губи све своје битке. Остаје им само да кукају, нервирају се, уздишу и исмевају вернике (и "вернике")...
"Револуционари", "анархисти" и сви други "агностици" и "нихилисти" су још смешнији, јер нису апсолутно ништа учинили у двадесет година нашег заједничког трпљења владавине најгорих. Њихов бес је ограничен само на интернетовске каменице и фејсбуковске "Молотовљеве коктеле", а цинизам је постао само "стил" и "начин изражавања" ове тужне и трагикомичне екипе...
Виртуелни живот на интернету руши и оно мало спонтане међусобне солидарности (осим када се нечија несрећа постави на насловне стране најчитанијих портала), а сви глуме помиритеље и неутешне жртве оваквог стања ствари (и они најгори и они најбољи подједнако уздишу над нашом неслогом и пишу против ње, истовремено спремни да се свађају и критикују сваког ко се усуди да само помисли нешто мало другачије од њих). 
Свако тражи од других да ураде нешто у његово и општенационално име, као да ти "други" имају ишта веће ресурсе и могућност деловања од њега/ње. 
И сви увек мисле да су у горој позицији од свих осталих, па их то додатно стимулише да се љуте, буду љубоморни и цинично-неповерљиви ("Лако је њему да то прича, кад... !") према својој сабраћи у несрећи.

Стање у Србији је страшно. 
А у тој страхоти ми живимо наше дане и проблеме, заједно са својим породицама и пријатељима, жељама и стрепњама, надама и потребама.

Само молитва Богу и неуморни рад на себи могу да нас ојачају, уз радозналост, скромност, стрпљење и добродушност (који нам тако недостају).

П. С.
А ако поверујемо да се у српској политици може нешто реално и убрзо променити, онда је име те наде др Војислав Шешељ. Може, наравно, и неко други, али је то онда заобилазни, неизвеснији и много спорији пут ка неопходним променама.

Срећом, као што то увек наглашавам, постоји и Русија, православна и моћна, спремна да буде уз све оне који то заиста заслужују.

Богу хвала, ипак нисмо сами, ни препуштени сами себи!


# Војислав Шешељ Ди
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима