Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Слађан Стојковић – још једна прича о шутерима

rss

24.01.2017. Милош Јовановић

Популарни Муса није био репрезентативац, није освајао медаље, није чак ни освајао неке велике титуле, али његов муњевито брзи скок-шут многи нису могли да зауставе!

Слађан Стојковић – још једна прича о шутерима

Лепота је, кажу, у оку посматрача. Сви ми гледамо професионални спорт због неке наше перцепције лепог. Када се конкретно ради о кошарци, има много дефиниција лепоте. Неки, рецимо, интересантан пас који води до поентирања. Неко атрактивно закуцавање, дриблинг…или, ако сте као ја, скок-шут.

Кад сам био млад, и још увек гајио илузије да ћу једном, некад, можда бити кошаркаш, схватио сам да је за мене најбржи пут до циља усавршавање скок-шута. Да закуцавам нисам умео, јер сам једва и таблу пипао из скока. Да водим лопту, па, рецимо да ми је мозак био бољи од руку, имао сам ја идеје али не и начин да их реализујем. Скок и игра леђима су престали да буду битни када сам се у осмом разреду обрео међу нижима у одељењу, иако сам пре три године био дословце Сабонис. Остало ми је тако, елем, само да шутирам.

Срећом, одрастао сам у време када су пржачи мрежица са спољних позиција још увек били нормална ствар. Моји омиљени НБА играчи били су Крис Малин и Ден Марли (ево зашто мрзим транслитерације, сад неко мисли да причам о неком реге музичару, а не Тхундер Дан Мајерлеу). У европској кошарци, било је примера на извол’те – у репрезентацији пре свих Саша Ђорђевић, у клубовима многи. Бане Прелевић, Неша Илић, касније и бек Бенетона Хенри Вилијамс, који је имао одраз од једно метар и разоран шут левицом.

Један од играча који је дефинитивно био од јачих у овој категорији у домаћој лиги био је и Слађан Стојковић. Овај 194 цм високи шутер имао је, најблаже говорећи, чудну каријеру. Слађан, ето, није био репрезентативац, није играо Евролигу, није освајао титуле. Ретко је играо финале, и још ређе у неким великим клубовима. Али, питајте YUBA фанатике да вам наброје неке од најбољих стрелаца које су видели, и нема ко вам неће споменути Стојковића.

И како да вам га и не спомену, кад је опште позната чињеница да је Слађан могао да вам утера 30 поена у полувремену! Његов муњевито брзи скок-шут многи нису умели да зауставе. А опет, играо је у тој “сивој зони” српске кошарке, YУБА лиги, и од њега данас на тјубу ни један репрезентативни клип, сем неког снимка финала Партизан-Звезда из ’93 где и баш није био у најбољем издању. Ако укуцате “Слађан Стојковић” у претраживач најпопуларнијег интернет видео сервиса, изађе вам три хиљаде клипова неког певача народне музике са којим кошаркаш дели исто име и презиме.

Упознајте се, дакле, са једним од најбољих стрелаца позне југословенске историје. И прочитајте све до краја – јер, верујте ми, важно је.

Популарни “Муса”, рођен, 23. децембра 1965, је своју професионалну каријеру почео у родном Алексиначком Руднику. Одмах се ту видело да је предодређен за велике ствари – као шеснаестогодишњак већ је био првотимац локалног тима, и рутински је давао по тридесет-четрдесет поена ко год му је излазио на црту. Једној екипи успео је да убаци чак 72, што га је препоручило Радничком са Црвеног Крста. Ипак, може се рећи да је његова каријера кренула правим путем тек кад је на лето 1991. стигао у Тузлу и навукао дрес Слободе.

У граду соли, Слађан је одиграо своју прву заиста велику партију. У последњој „југословенској“ лиги, коју су напустили хрватски и словеначки, али не и босанско-херцеговачки и македонски клубови, екипа из Тузле одиграла је одлично и успела да уђе у плеј-оф са четвртог места. Имали су Тузлаци тада сасвим солидну екипу – под кошем је бриљирао будући центар Звезде Милета Лисица, стасавали су будући евролигашки играчи Дамир Мулаомеровић и Асим Пашчановић (касније познатији као турски репрезентативац Асим Парс), тренер је био Бора Џаковић, а поене је, јасно, у великим количинама постизао Слађан.

У полуфиналу се испречио будући европски шампион Партизан те даље није могло, али сада су за Стојковића знали и они који дотад нису. Био је први стрелац првенства, и његов одлазак био је известан – мало због тога што је прерастао средину, а мало и због општег стања у држави која се распадала.

По сопственом признању, могао је Слађан тада било где – одлучио се да оде у Партизан. Резон му је био здрав, клуб је управо освојио Евролигу, и прве звезде тима Саша Ђорђевић и Предраг Даниловић пошли су пут Италије. Требало је попунити ту поентерску рупу на бековима, и управо се он чинио најбољим могућим избором. Ипак, Партизан остаје ретка неуспела епизода у његовој каријери. Није се врсни шутер најбоље снашао у црно-белом дресу, задржао се само једну сезону и продужио даље. У једном интервјуу објављеном у неком спортском часопису средином деведесетих, Слађан је са много горчине говорио о томе како је прошао у целој причи. И заиста, да су се Партизан и Стојковић негде „нашли“, могуће је да би његова каријера кренула неким другим путем. Али то се ипак није десило…

Слађан је остао у YUBA лиги, а мрежице су наставиле да горе кад год би он изашао на паркет.

Следећу сезону одиграо је у панчевачком Профиколору, где је заједно уз Миленка Топића немилосрдно терорисао противничке одбране. Годину дана касније обрео се у Срему, где је као члан Боровице играо своје друго и последње домаће финале. Та Боровица била је прототипни „супертим“ какви су данас у моди по Русији и Турској, састављен од прекаљених YUBA мангаша. Зоран Сретеновић, Влада Драгутиновић, Љуба Луковић, Дамир Покрајац, само су нека од имена играча са којима је Слађан делио минуте у Руми – Партизан је славио тек после пет утакмица, у финалу са не мало драме.

После прве, краће авантуре у иностранству – ако не грешим, била је Пољска, ако грешим, па, разумите ме, и сами знате да су информације на ову тему прилично шкрте, Стојковић је поново стигао међу нас и ту сам се и ја, овако званично, упознао са њиме. Био је неки јануар-фебруар 1999. (опет вам кажем – можда грешим), и ја сам кренуо са пар пријатеља да погледам Звездино гостовање у Шумицама код Радничког (у то време познатијег као Раднички Југопетрол). Тим са Крста је тада имао прилично солидан састав – Борис Раичевић, касније члан Партизана, контролисао је рекет, имали су пар солидних крилних центара који су неретко шутирали са дистанце, Душана Недића и Бојана Обрадовића, а први плеј био је доскорашњи Звездаш Војкан Бенчић. Утакмица је била релативно неизвесна, а сваки пут када би се Звезда иоле одлепила, Раднички се враћао баражом поена. Главни покретач тих мини-повратака био је управо Стојковић.

Иако је „Муса“ тада био већ у зрелим играчким годинама, то му није сметало да рутински избуши било чији кош – па тако и Звездин. Тада сам и уживо, по први пут, видео како један врхунски шутер – а Слађан је то био – излази из блокова и у делићу секунде прима пас и лансира тројку.

Целу младост сам гледао Реџија Милера како манично трчи док му цео тим Индијане гради позицију за шут – Слађан је радио то на сличан начин, али некако не толико механички, већ сасвим опуштено и природно.

Тадашња је домаћа лига имала заиста много квалитетних шутера, али опет много њих су били доста статични и живели од отворених позиција. Једини играчи који су на мене оставили утисак својом вештином да сами израде позицију јурњавом иза блокова или скок шутем који је дуже „висио“ у ваздуху били су Игор Ракочевић – и Слађан. Истрчао је он тај меч „своју руту“ прилично пута, али сваки пут би био на правом месту за додавање, и сваки пут би цела операција трајала мање од секунде. Тако школски леп скок-шут, као на инструкцијском ВХС-у, ретко се виђао на нашим теренима.

Повратак у Раднички ревитализовао је Слађанову каријеру, и на Крсту је остао још једну сезону, сада већ етаблиран као ветерански лидер екипе. Ко год га је запамтио из ове ере, запамтио је и његов препознатљив стајлинг – дуга коса везана траком, нешто што је више приличило аргентинским фудбалерима из тадашње италијанске Серије А. Са тридесет и пет година поново је отишао у иностранство, и поново у Пољску, где је завреднио и учешће на локалном ол-стар мечу. Уследиле су епизоде у Мађарској, Бања Луци, на Кипру…али крај се није назирао. Штавише, са пуних четрдесет лета, Слађан је играо активну такмичарску кошарку за Авала Аду, данашњи Мега Лекс. Чуј играо – изборио је са њима пласман у прву лигу, велики успех за клуб који је група ентузијаста основала тек 1998. Била је то потенцијално одлична увертира за одлазак у пензију, али Слађан је ипак један од оних старих YUBA кука. Ти не одлазе тек тако.

Позив директора Слободе и бившег саиграча Жарка Вујовића стигао је када је Слађан имао равно четрдесет и једну годину, и био је то својеврстан позив упомоћ. Тузлански је клуб лоше стајао у домаћем првенству и био на ивици испадања, а можда је баш овај човек, пре тек…хм…петнаест година (!?!) бриљирао у дворани Мејдан, био карика која недостаје. Стојковић није ни часио часа, већ се одмах спаковао и кренуо у Босну. У једном интервјуу за комшијске медије, рекао је да је осећао како испуњава неки давнашњи дуг – ономад је, вели, потписао на три године, али је морао напустити пре времена. Сад долази да изравна посла.

И тако је Слађан „Муса“ Стојковић не само „извукао“ Слободу из канала, већ их пласирао у домаћу суперлигу и понео звање најбољега играча шампионата БиХ. Е, то је већ био прави моменат за опроштај, и што кажу у Шумадији, поштар је коначно закуцао на врата. После више од двадесет и пет година активне сениорске кошарке, Слађан Стојковић је на најбољи начин затворио то поглавље свог живота. Као што већ рекосмо на почетку, није био репрезентативац, није освајао медаље, није чак ни освајао неке велике титуле. Али ко год га је гледао сигурно ће вам рећи да се радило о једном од најбржих револвераша на „дивљем истоку“, у времену када је ова дисциплина била пред изумирањем.

Ових је дана, нажалост, Слађан доспео у медије из неких других разлога. По наводима домаћих портала, Слобода из Тузле је сав приход од улазница са утакмице против Младости из Мркоњић Града наменио Слађану као помоћ за трошкове лечења. Сазнали смо тако да је овај велики стрелац тешко болестан, и да га очекује велика борба за живот. Убрзо су се огласили и његов бивши клуб Партизан, те и Кошаркашка лига Србије, који су му пружили своју безрезервну подршку.

Његова тешка ситуација била је и повод да напишем нешто више о њему, да га не запазите само по рђавом. Слађан је био изузетан кошаркаш, мало на своју руку, али који велики стрелац и шутер то није био? Као Френк Синатра, ишао је „његовим“ путем и није улазио у калупе – сам их је формирао. У једном интервјуу је споменуо како је целу каријеру тренирао као да је сутра финале плеј-офа, и да је тај режим умногоме заслужан за његову спортску дуговечност. Или можда сумњате у човека који је са четрес’две године убацио некоме исто толико поена у професионалном кошаркашком мечу (против Зрињског у Мостару, чисто да се нотира)?

Не сумњам да ће ова прича имати срећан крај, јер какву шансу има болест, ма колико тешка била, против човека који је некада некоме убацио 72 поена.

Издржи Слађане!

Са допуштењем аутора, преузето са портала: beforeafter.rs

Коментара: 0


# кошарка Слађан Стојковић Муса Саша Ђорђевић Влада Драгутиновић
@



 

[ Додај коментар ]