Рехабилитација

Рехабилитација потиче од латинске речи rehabilitatio, која значи успостављање, повраћај изгубљених права, враћање у раније стање, враћање доброг гласа, части, угледа. (Вујаклија)

Ових дана коначно је суд пресудио да је пресуда Драгољубу Дражи Михаиловићу из 1946. године на смрт стрељањем због сарадње с окупатором и ратних злочина ништавна и да се сматра као да није ни донета. Тиме је Генералу Михаиловићу судски враћена част и углед а његовим потомцима даје се право на повраћај одузете генералове имовине! Ђенерал је рехабилитован. Пресуда је изазвала бројне контроверзе у српском друштву. Једни се радују и поздрављају одлуку суда, док бројни појединци истичу незадовољство и огорчени су истом. Представници различитих комунистичких партија, Субнор, левичари, невладине организације, али и политичари на важним државним функцијама; почев од незаобилазног Ивице Дачића, Мехо Омеровић, Чанак, Чеда Јовановић, Бојан Пајтић... Има их још, али да не разглабамо. За горе поменуте Дража је и даље злочинац, сарадник окупатора, припадник фашистичке организације!

У питању је велики неспоразум. Суд није одлучивао да ли је Ђенерал Дража злочинац или не. Одлучивано је о суђењу из 1946. и утврђено да судски поступак који је Ђенерала осудио на смрт није био правичан. Пресуда из 1946. донета је из идеолошких и политичких разлога. Ђенерал није имао фер суђење, није имао право на одбрану, нити на жалбу. До почетка суђења није видео адвоката. Иначе протеклих деценију-две у штампи је било информација да је Дража мучен у затвору. Лично му је Крцун Пенезић чупао браду и тукао га, ако су тачни новинарски написи. Ђенерала су изгадњивали и дрогирали, тако да се на том суђењу једва држао. Два дана након пресуде стрељан је, а пресуда је накнадно написана!

Дакле, ово су разлози за поништавање те фамозне пресуде комунистичког суда. Да ли је командант Југословенске војске у Отаџбини сарадник окупатора и злочинац, није било предмет суђења из 2015. Историчари ће одредити место и улогу такозваног Четничког покрета, како се најчешће ЈВУО посматра. Срећом да више нема Владимира Дедијера и компаније, који су изрекли свој суд о Дражи и Равногорском покрету. То јест, о ЈВУО у Другом светском рату.

Но, и без достигнућа великих послератних умова, на пољу историјске науке, једино признатих и дозвољених, неупућен посматрач пада у страшну дилему. Изгледа да ни педантни немачки окупатор није знао да су им  Ђенерал Дража и Четнички покрет савезници. Нису их третирали као своје присталице. Иначе не би још 1941. године била расписана потерница од сто хиљада рајхс марака за Драгољубом Михаиловићем и Јосипом Брозом. За Немце обојица су били исти. Такође не би Немци хапсили и стрељали похватане четнике, не би их држали у логорима, нити би хапсили чланове њихових породица. Ваљда ни Четници као немачки савезници не би оружано ратовали против истих тих савезника? Чак су и градове ослобађали од Немаца: Шабац, Крупањ, Ужице, Лозницу... Понекад у садејству с партизанима, све док партизани нису почели да пуцају четницима у леђа. Нарочито партизански комесари, који су увек ратовали са зачеља!

Кад су Немци кренули да стрељају сто Срба за једног убијеног Немца, Дража је прекинуо устанак. Шта ће чак и евентуална победа у рату ако нема ко да претекне? Ако окупатор побије цео народ? Партизани нису имали ту дилему. Њима жртве нису биле препрека ако је циљ слобода, а пре тога освајање власти. И рушење Југославије као тамнице народа. Комунистима ни Немци нису били непријатељ све до напада Немачке на СССР. До тада су били савезници. На основу споразума Рибентроп – Молотов о десетогодишњем пријатељству. И тек када је нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, 22. Јуна 1941. Југословенски комунисти се спремају на устанак против окупатора. Дража је још у мају почео да ратује против Немаца. Треба напоменути да је комунистички устанак против фашизма избио 7. Јула '41. У Белој Цркви, када је Жикица Јовановић Шпанац на сеоском збору убио жандарме Богдана Лончара и Миленка Браковића! Ето, борба против фашистичке окупације почиње за неке убиством „фашиста“ Богдана и Миленка. Чега се неки стиде, други се поносе!

Још чудније је да ни Дража није знао да је сарадник окупатора. Да јесте, верујем да би седео у Београду поред Немаца. Ишао би у позориште, на балове, у кафану, а не да се скрива по јазбинама и пећинама,   да га једу буве и вашке и да трпи гладан и жедан. И вазда да стрепи од Немаца, Талијана, Бугара, Арнаута, који и даље не знају да им је Дража савезник. Могао је у супротном и да у јесен ' 44. Кад је рат већ био изгубљен, да оде из Србије са својим фашистичким савезницима. У Италију, Аустрију или Швајцарску. Могао је да послуша и савет Американаца и да с њиховим пилотима, чије авионе су Немци оборили над Србијом а четници пилоте спашавали и слали на Запад с импровизованог аеродрома у Прањанима, одлети у сигурност и слободу. Међутим, краљев официр не бежи од судбине и одлучује се на сигурну и мученичку смрт.

Тек да су Американци знали за Дражину колаборацију вероватно не би њихов суд у Њујорку прогласио „Чичу“ за јунака и недужну жртву комунистичке тираније. Сигурно га ни председник Труман не би одликовао. Као ни Шарл де Гол. Овако, због невероватног неспоразума и Дражиног и некадашњих окупатора, Ђенерал је изгубио главу. И већина честитих, непристрасних историчара Дражу слави као вођу првог ослободилачког покрета у Европи. Само добро упућени зналци из бивших југословенских република, поготову лијепе Хрватске и још лепше Србије, комунистичке провенијенције и одраслих у ослобођеним вилама и имањима  од пређашњих буржујских власника и даље Ђенерала третира као фашистичког слугу и сарадника!

Миодраг Тасић

П.С. У окупираној Југославији најмање се водила борба против фашизма. Доминантан је сукоб усташког злочиначког режима против српског народа најпре, као и братоубилачки сукоб у самом српском народу. Између две сукобљене оружане формације. Борба бротив страног окупатора је споредна. Па и ту борба против фашизма је само у областима где је окупатор фашистичка Италија. За Немце се везује појам нацизам, а потиче од Националсоцијалистичке странке!