Реформа Реформе

И као и све што Србији намеће Европска унија и ова реформа се у пракси показала као веома лоше решење за правосудну грану власти, која би према Уставу Републике Србије требало да буде независно и самостално. Представници данашњег режима у Народно Скупштини Републике Србије тада нису имали значајних примедби на предлоге закона из области правосуђа јер, где би они против налога Европске уније, њиховог генералног налогодавца, заједно са Сједињеним америчким државама.
Још се није стишала бура о лошим изменама Законика о кривичном поступку и увођењу тужилачке уместо судијске истраге „реформатори“ нуде нову мрежу судова.

Тужилачком истрагом фаворизује се трибунализација српског правосуђа. Ако ће, а хоће, за извођење доказа бити задужене странке у поступку, онда се поставља питање како ће се сиромашна странка судити са неким ко је богат и ко неће имати проблем да ангажује тимове најскупљих адвоката. Одговор је јасан, ко нема пара неће ни добити правду, уосталом као ни адекватно лечење и лекове. Како ће странка која нема новца за адвокатске услуге да спроведе унакрсно испитивање, што се предвиђа баш као у Хашком трибуналу. Окривљени нема права жалбе на одлуку тужиоца о покретању истраге, што је противуставно, а ако нема средства за ангажовање адвоката у старту ће бити неравноправан са тужилаштвом као другом страном у поступку. Чињеница да тужиоце иманује Влада доводи под сумњу њихову самосталност, јер су они фактички Владини службеници, што доводи у питање уставну категорију самосталности и независности судске гране власти.

Актуелни министра правде непрестано критикује своју претходницу због лоших резултата „реформисаног“ правосуђа, и у праву је, али...

Млађани Селаковић се упустио у нову-стару реформу без јасне визије о стварној улози треће гране власти. Потези које предузима показују да само отаљава посао и да о озбиљној реформи и не размишља.

Пракса је показала да такозвана мрежа судова коју је успоставио претходни режим није дала резултате. Напротив! Тада смо упозаравали и износили аргументе против укидања судова у седиштима општина. Ти аргументи су и данас исти.

Малим местима, варошицама које су седишта општина карактеристике града дају управо постојање судова у тим местима, поред бар једне средње школе, болнице, управе Министарства унутрашњих послова, управе прихода, катастра. Ако се у тим малим општинама укидају чак и основне школе, ако уместо болница имају, углавном, неадекватне домове здравља, ако им се укину и судови, шта им онда остаје...управа прихода и принудна наплата пореза. Зар је то равномерни регионални развој којим се представници режима декларативно диче?

Шта су практични разлози због којих свака општина мора имати суд? Судски поступци нису само кривица и парница. Ванпарнични поступак је поступак са којим се у животу суочи сваки грађанин, на пример у оставинском поступку. Велики број грађана живи у селима који су више десетина километара удаљена од седишта њихове општине па због лоших путева и слабо организованог превоза тешко долазе и до тог свог града, а да оду до суда у други град треба да обезбеде ноћење јер не могу истог дана да се врате кући. Адвокатске услуге у тим местима морају бити скупље зато што адвокат у своју услугу мора да урачуна и путне трошкове. Исто је и са вештацима, сведоцима, судским тумачима...

Питање је ко је тај ко себи даје овлашћење да уназађује општине у Србији, а морао би као део режима да чини све да их унапређује? Шта је руководило Селаковића да предложи да без суда и даље буду на пример Љиг, Богатић, Коцељева, Лучани...или да уместо суда у Кули, Инђији, Тополи, Ковину...буду судске јединице које су сведене на канцеларију месне заједнице за оверу потписа.

Министар је објаснио за Кулу, каже удаљена је свега 9 или 11 км од Врбаса, али није претпоставио да ће сви адвокати из Куле отворити канцеларије у Врбасу па ће грађани Куле за сваку консултацију морати у другу општину. Заборавио је и да сви грађани општине Кула не живе у седишту општине. Неки су и од седишта своје општине удаљени десетине километара.

Да ли би малу Реу и њену мајку морали да бране грађани Љига да је о старатељству одлучивао суд у Љигу, уместо у Ваљеву? Да ли би у том случају Александар Вучић пре судије из тог места „сазнао“ да је мајка мале Рее била злостављана у браку са њеним оцем, држављанином Републике Хрватске?

Две године је отворено питање о којем се ћути, о којем режимски медији не говоре. Када је због претходне мреже судова и такозване реформе око хиљаду судија остало без посла, Вучић је јавно рекао да се њих више од 600 учланило у Српску напредну странку. Уставни суд их је вратио на посао, поново су судије. Нико није обавестио да ли су и даље чланови СНС-а. Ако јесу, онда је то супротно Уставу Републике Србије. Мада, очекивати да у складу са Уставом делују представници режима који су потписали неуставни, такозвани, Бриселски споразум било би прилично неозбиљно.

И закон који данас доносе је противуставан јер не обухвата мрежу судова на Косову и Метохији, кажу то ће регулисати другим законом или ће, бојим се, прихватити Тачијеву мрежу на територији Републике Србије.
Неозбиљни су ипак заговорници реформе која то није. Истина је да је и овај покушај само испуњавње налога Европске и Венецијанске комисије који су истински креатори правосудног система у Србији.