Прође лето двадесет друго!

Дакле, своде се биланси. Као што је ред свуда, па и код нас. Шта смо постигли, у чему смо подбацили, шта је за понос, опет, где смо оманули? Има и једног и другог. Не може бити све потаман.

Подбацили смо у становништву. Попис становништва у Србији управо је показао да је народа у овој земљи све мање. Мислим на домицилно становништво. На становнике Србије који имају држављанство Републике Србије. Више стотина хиљада наших грађана мање је него на последњем попису од пре 11 година. Где су се дели ти људи? Негде по белом свету, у полусвету, али и под земљом! Овде се много више умире него што се рађа. Можда је прошла власт крива и за ову ситуацију, али нешто не верујем!

С друге стране, странци насељавају Србију. Значи, свако зло има и своју добру страну. Десетине хиљада Руса, Украјинаца и Белоруса стационирали су се углавном у Београду. Скочиле станарине у главном граду. Док једноме не смркне, други не може да прогледа. Није мали број наших станодаваца, власника ресторана, трговаца осетио повећан прилив девиза. Ни криви ни дужни. Уз то, долазе махом стручни и предузимљиви људи, отварају своје фирме, запошљавају наше грађане. Све то утиче на раст већ чувеног БДП-еа!

Има и других странаца код нас. Радници из Шри Ланке, Турске, Вијетнама, Узбекистана… Доказ да овде и  није највећа беда на свету. Има и горих. Тек да не помињемо илегалне мигранте. Има и њих на нашем простору. Колико их је, тешко да неко може тачно рећи. Једино је поуздано да се они не осећају нешто претерано срећни код нас. На сваки начин желе да побегну из Србије. Даље на запад и север Европе. У Србији бораве само због тога што их полиција, војска и бодљикава жица нама суседних демократских држава спречава на том путу у обећану Европу!

 Ако је мање становника Србије, макар је задужење по становнику много веће него пре десет или двадесет година. Опет, ако смо се и задужили до опасне границе, изградили смо путеве, мостове, пруге, фабрике… Помогли смо стране инвеститоре. Да отворе фабричке погоне и упосле нашу младу радну снагу. Иначе, ти млади и вредни момци и девојке могли су да оду у Чешку, Словачку, Мађарску, и да раде у истим таквим фабрикама, код истих власника, али за најмање дупло већу плату него што је у Србији. А нису отишли, као што знамо!

Можемо се похвалити да имамо довољно нафте, гаса и електричне струје. У томе смо бољи од многих добростојећих европских држава. Струју ћемо имати и убудуће. Управо је склопљен аранжман о увозу електричне енергије из Азербејџана. Додуше, некада смо струје имали и за извоз, али времена се мењају. Мада је можда грешка и у људима који руководе гигантима као што су ЕПС и слични. Но, шта ћемо. „Некада су кадрови били наше највеће богатство.“ „У међувремену су крадови разнели наше богатство“.

Раст стандарда, пораст већ помињаног БДП-еа, бољи живот и пут ка светлијој будућности није тако лако уочити. Не види се најјасније. Могуће због магле и прекомерног загађења ваздуха који удишемо? По загађењу ваздуха смо при врху светске листе. Макар да у нечему предњачимо. Ако већ не можемо у фудбалу. А баш тај фудбал је могао да нас разгали. Да развесели народ. Да скрене мисли људима од свакодневних брига због сталних поскупљења, несигурности на радном месту, због скупих кредита, због помало несређеног здравства, школства, криминала, уласка у црвену зону! Џаба онолики наши навијачи у Катару, подршка српских министара, градоначелника, виђенијих фаца на трибинама, који су, свакако, платили боравак у Дохи из сопственог џепа. Фудбалери и тренер потпуно разочарали!

  Као успех у години на измаку сигурно се може сматрати и смањена стопа незапослених становника Србије. Помињу се званично цифре око 8% радно способних који не раде. Фантастичан резултат. Злобници тврде да „смањењу незапослености у Србији највише доприноси повећана смртност и одлив младих“, али није само то. Свој допринос дали су већ помињани страни инвеститори, као и наш предузетнички дух. Самозапошљавање, отварање нових погона од стране наших послодаваца, повећање министарских места у Влади Србије! Чак 28 министарстава. Нека нам завиди пребогата Швајцарска. Швајцарска влада има само осам министара. А ми удомили 28! Па ту су нови возачи, секретарице, саветници… Добар начин да се смањи незапосленост!

Велику бригу задају власти и странци у такозваној Републици Косово. Курти и компанија непрестано дискриминишу малобројни српски народ на Косову и Метохији. Хапсе Србе због наводних ратних злочина, отимају и руше им имовину, премлаћују, укидају им основна грађанска права. Срби се побунили и поставили барикаде на путевима. 15 дана већ по киши и хладноћи стоје жене, деца и старци на тим барикадама. Приштинске власти и међународни полицајци, који су на Косову зарад очувања мира и равноправности свих грађана, прете оружјем. Хоће насилно да уклоне барикаде. Ситуација је на ивици оружаног сукоба. 

 „Република Косово“ је чедо западне демократије. Силника  којима ми стремимо да се једног дана прикључимо. Они би сигурно штитили своју творевину ако би српска војска покушала да одбрани своје сународнике на окупираном Косову. Зато треба поступати мудро и опрезно. Уместо војске на Косово да крене ненаоружан народ. У једној руци цвет, у другој хлеб. Водећа странка у овој земљи има седам стотина хиљада оданих чланова. Половина тог чланства да пође на административну линију с Косовом. Исто као што су ишли на страначке митинге. Такође и чланство коалиционих партија с водећом. Социјалисти, на пример. Они баш и нису нова власт. Одувек су били у власти и њима иде у заслугу да имамо све ово што данас имамо. Рачунајући и Косово. Није лоше да се придруже и чланови пензионерске странке. Макар они млађи од тридесет година. Има и тога у Србији! Да видимо да ли би тада Куртијеви полицајци и страни „мировњаци“ тукли и пуцали на голоруки народ!

Од свих коалиционих партнера Напредњака једино сумњам у оних преосталих десетак чланова такозваног српског покрета обнове. Док остатак власти здушно ради и бори се на очувању КиМ у Србији, негује добре и пријатељске односе с Русијом и Кином и слично, обновитељи Србије би одмах предали КиМ Албанцима, Русији би увели санкције и с Кином би у најмању руку смањили билатералне односе. Свако време и свако друштво има кочничаре напретка, али срећа је да је већина на правом путу!