Осврт: Олош међу нама!

Премијер такве назва олошом! Више пута јавно је изговорио ту реч. Додао је при том и епитете попут ђубради, јадници, бедници... Премијер је мислио на оне критичаре успеха српских спортиста на управо протеклој Олимпијади!

Истина, није баш сасвим јасно ко су ти што нападају спортисте. Или су то неки што су напали државу која, по њима, ништа није урадила и допринела спортским успесима. Као, спортисти се сами изборили за успехе и медаље. Ко кога напада и зашто, по мени је споредно. Важно је да им је скресано у лице. Олош – разуме се. Е, сада душобрижници се као пренеразили речником! Није ваљда! Те, није примерен речник једног политичара, нарочито премијера, да се тако изражава на конференцији за штампу. Ови су као много фини, па им премијеров вокабулар не годи!

Најзначајнији српски државници користили су још теже речи. Карађорђе је имао поштапалицу „којекуде, по души те твојој...“ Да застанемо пре краја због евентуалних критичара. Милош Обреновић, исто тако. Он је употребљавао оно „чиниш волико, мајке ти га...“

Не само да је псовао своје најближе сараднике, Србе, већ је испсовао и енглеског конзула Џорџа Хоџеса, који се распитивао о стању заточеног Томе Вучића Перишића, највећег Милошевог душманина међу Србима. Пошто је саслушао конзула, Милош га благо упита да ли он, Милош, брине о томе кога затварају у Енглеској. На негативан одговор конзулов Милош га опсова баш тамо где Срби најчешће псују мушкарца. И онда и данас!

Шта тек рећи о српској књижевности? Нећемо даље. Довољно је прочитати збирку еротске поезије „Црвен бан“ Вука Караџића. Или можда „Херој на магарцу“ Миодрага Булатовића. Многи чистунци би се згражавали, али све то потиче из народа. Политичари су  део народа. А ми, као што је познато, нисмо народ племића. Племство је нестало у средњем веку. Још увек су Срби пре хајдучки народ него народ плаве крви. Поменути Карађорђе, Милош, били су хајдуци. Данас је, додуше, радикално боље у свему, па и у демократији, у односу на живот од пре два века. Ипак, крв није вода!

Зато ствар треба назвати правим именом. Реци бобу боб, а попу поп. Олош, дабоме. Шта ту завлачити и претварати се. И коме да подилазиш?  Онима што не признају успешне резултате у привреди, смањење трошкова у држави, раст извоза, раст производње, пад незапослености...

Вечити критизери и закерала свему нађу ману. Чусмо у ТВ дневнику да је незапосленост у Србији пала на 16%. Много велика стопа, али до недавно се говорило о 27% незапосленог становништва. Неки тврде да је паду незапослености највећи допринос дало исељавање и повећана смртност! Е, то је баш цинизам. А повећане стране инвестиције, самозапошљавање, одлазак прекобројних у пензију?

Ако ћемо искрено, целокупно стање у друштву није сјајно. Међутим, много је другачије од оног од пре неколико векова, деценија или година. Ми чак немамо ни одговарајући термин за упоређивање са прошлим стањем. То је као оно код Пироћанаца: леп, компаратив полеп, суперлатив најлеп и четврти облик леп у п.м. – Због могућих критичара само са почетним словом. Тако и наша стварност. Било је добро, потом подобро, нешто касније најдобро, а сада напредно, то јест, радикално боље! У инат олошу, ма ко то био!