Највеће светске пандемије (3. део)

Дечја парализа је болест која је парализирала и убијала децу тисућама година унатраг. Болест настаје као последица вирусне упале дела леђне мождине, а узрокује потпуну или смањену покретљивост. Вјерује се да вирус полиомyелитиса, који узрокује ђечју парализу, улази у тело кроз усну шупљину и да се размножава у гастроинтестиналном тракту, а веројатно и у суседним ткивима. Код дела таквих особа вирус накнадно захвата средишњи нервни систем. Након масовне епидемије ђечје парализе 1954. године уведена су обавезна цјепљења. Данас се нови случајеви јављају тек код особа које нису цепљене, како деце тако и одраслих.

Птичји грип је заразна болест птица коју узрокују поједини сојеви вируса инфлуензавирус А (неки други сојеви тог вируса узрокују епидемије човечјег грипа). Вирус инфлуенце изузетно је варијабилан и подложан сталним генетичким променама (мутацијама и измени гена међу сојевима) па се појављује у великом броју подтипова и сојева, од којих само мањи број доводи до изражене болести код птица. Један такав патогени сој (подтип Х5Н1), је први пут забележен 1997. године у Хонгконгу и од тада се проширио великим делом Азије и источне Европе.

Укупан број птица које су угинуле од грипа или су усмрћене због спречавања ширења заразе процењује се на око 120 милиона. Још од 1997. године научницима су познате веће или мање епидемије различитих типова птичјег грипа, пре свега на просторима Југоисточне Азије, а 2003. тип овог грипа обележен са Х7Н7 појавио се на живинарским фармама у Холандији и њој ближим деловима Немачке.

Актуелни тип птичјег грипа, обележен као Х5Н1, појавио се 2003. године, а до данашњих дана регистрован је у Вијетнаму, Камбоџи, Тајланду, Кини и Русији. Као и код неких других сојева птичјег грипа, за патогени сој Х5Н1 забележени су изоловани случајеви инфекције људи, њих нешто више од 120 у земљама Југоисточне Азије, од којих је половина завршила смрћу оболелог.

У свом садашњем облику вирус ипак није посебно опасан за општу људску популацију,  јер нема преноса са човека на човека, тако да су инфекцији изложене само особе у релативно интензивном контакту са оболелим птицама. С друге стране, многи виролози упозоравају на велику могућност, па чак и извесност промене у генетичком саставу соја којом би постао преносив међу људима, што би могло довести до пандемије сличне „шпанском грипу“ 1918. године са великом смртношћу (до 5% оболелих). Инкубација и симптоми су слични као код хуманог типа грипа. Инкубација код болесника одрасле доби траје 7 дана, док је код деце потребно 21 дан. Стопа умирања (леталитет) код хуманог грипа је испод 0,05%, уколико није у питању велика и тешка пандемија новим типом вируса, а код птичјег грипа чак 30 до 70%.

Водећи пут преношења овог обољења је пре свега директан и индиректан контакт са секретима и екскретима птица и живине, контаминирана вода, храна живинског порекла, загађена опрема и одећа и на крају ваздушни пут, који је код обичног хуманог типа грипа на првом месту. Особе које оболевају од овог типа грипа, по правилу раде са живином, у кланицама или на сеоским фармама. Узрочник птичјег грипа преживљава у птичјем измету 3 месеца, у води 4 дана на 22 степена, а преко 30 дана на 0°Ц. Као и вирус грипа, осетљив је на температуре више од 56°Ц. Инфициране патке излучују вирус птичјег грипа од 11 до 17 дана. Код грипа се може користити антивирусна терапија (амантадин и римантадин), док ови лекови немају дејства код птичјег грипа.

У превентивне или терапеутске сврхе за птичји грип се најчешће користи препарат "Тамифлу". Код птичјег грипа обавезна је заштитна опрема код особља које ради на сузбијању епидемије и препоручује се изолација оболелих, што није обавезно нити препоручљиво код обичног грипа. Дезинфекција нема значаја код обичног грипа, а обавезна је код птичјег облика. Код грипа је вакцинација успешно средство превенције док још увек није произведена вакцина против птичјег грипа за хуману популацију иако се на томе интензивно ради.

Емболија плућа се дешава релативно често и може да буде некада опасна по живот али правовремено откривена и са тренутно започетом терапијом, значајно се смањује инциденца фаталних посљедица, овог, често ургентног стања које може да се догоди готово било којој особи. То је опструкција протока у плућној артерији и/или њеним гранама изазвана емболусом-биолошким материјалом, страним телом или ваздухом-који циркулацијом доспева у плућа из удаљеног дела тела. У ужем смислу, обично је реч о тромбоемболији плућа, изазваној крвним угрушком- тромбом који је углавном пореклом из дубоких вена карлице или доњих екстремитета, те су дубока венска тромбоза (ДВТ) и емболија плућа практично неодвојиви сљед догађаја које савремена медицина означава као венски тромбоемболизам. Према подацима везаним за глобалну учесталост ове болести, плућна тромбоемболија је на високом трећем мјесту међу кардио васкуларним болестима, са годишњом инциденцом од 100 до 200 ново оболелих на 100.000 људи.

Антракс (црни пришт, бедреница) је акутна заразна болест коју изазива грам позитивна, аеробна бактерија, бацилус антракса (Бациллус антхрацис). Већина облика ове болести су смртоносне, како за људе тако за животиње. За антракс постоји ефикасна вакцина, а неки облици овог обољења добро реагују на антибиотску терапију. До увођења и широке употребе ефикасних ветеринарских вакцина, антракс је био фатална болест  говеда, оваца, коза, камила, коња, свиња у целом свету.

Као и многи други припадници рода бацила, бацил антракса може да формира „успаване“ ендоспоре (које не треба мешати са спорама гљива), које су у стању да у екстремним условима опстану деценијама, или чак вековима. Споре антракса могу се наћи на свим континентима, чак и на Антарктику. Када се споре удишу, прогутају, или када дођу у контакт са кожном лезијом на телу „домаћина“ могу се врло брзо активирати.
Антракс је пре свега болест биљоједа сисара, али и других сисара, и неких птица, који гутају или удишу споре у току испаше на зараженом подручју или исхраном зараженом храном. Сматра се да је гутање најчешћи пут којим се биљоједи заразе антраксом. Месождери који живе у истом окружењу могу бити инфицирани конзумирањем меса и млечних производа заражених животиња биљоједа. Болесна животиња може проширити антракс и на људе, било директним контактом (нпр. инокулацијом заражене крви на оштећену кожу), или употребом меса оболелих животиња.

Споре антракса могу бити произведене у ин витро условима као биолошко оружје. Зато је он високо на листи потенцијалних агенаса у односу на биолошки рат и биотероризам. У том контексту антракс је примењен у најмање два наврата, припреман за употребу у неколико других прилика и коришћен као агенс у бројним претњама и преварама широм света. Антракс се не преноси директно са једне заражене животиње или особе на другу, већ се то дешава преносом спора. Тело животиња оболеле од активног антракс у тренутку смрти могу бити извор спора антракса.

Вируси корона су група вируса који узрокују респираторне болести код сисара и птица. Вируси корона су вируси потпородице Ортхоцоронавиринае, породице  Цоронавиридае и реда Нидовиралес. Обавијени су једно ланчаним РНК геномима  позитивног осећаја и нуклеокапсидом спиралне симетрије. Величина генома је између 26 и 32 килобазе - највећа за неки РНК вирус. Појам „вирус корона” потиче од латинске речи „цорона“, са значењем „круна” или „ореол”, а односи се на особени изглед честица вируса (вириона) под е-микроскопом: на површини имају протеинске израслине због којих које подсећају на краљевску круну или соларну корону.

Код људи, вируси изазивају респираторне инфекције, попут прехладе, које су обично благе. Ређи облици као што су САРС, МЕРС и нови вирус корона (који је узроковао епидемију вируса корона у Вухану 2019/20) могу имати смртоносне последице. Код крава и свиња, вируси корона изазивају дијареју, а код кокоши узрокују болест горњих дисајних путева. Не постоје  вакцине или антивирусни  лекови,  који су одобрени  ради спречавања или лечења вируса.

Сматра се да вируси корона изазивају значајан број укупних прехлада код одраслих и деце. Корона вируси изазивају симптоме попут температуре и болова у грлу због натеклих жлезда, најчешће током зиме и раног пролећа. Вируси корона могу да изазову и упалу плућа, било директно (вирусну упалу плућа), или секундарним путем (бактеријску упалу плућа).

Медијски испраћена појава људског вируса корона, САРС-ЦоВ из 2003, која изазива тешки акутни респираторни синдром (САРС), има јединствену патогенезу јер изазива упалу и горњих и доњих дисајних путева. За сада не постоје адекватне вакцине или лекови за лечење инфекције људским вирусима корона.

Тренутно је познато седам врста људских вируса корона:

1. људски вирус корона 229Е (HCoV-229E),
2. људски вирус корона ОЦ43 (HCoV-OC43),
3. тешки акутни респираторни синдром (SARS-CoV),
4. људски вирус корона НЛ63 (HCoV-NL63, New Haven coronavirus),
5. људски вирус корона HKU1,
6. средњеисточни респираторни синдром (MERS-CoV), претходно познат као нови вирус корона 2012 и HCoV-EMC,
7. тешки акутни респираторни синдром вирус корона 2 (SARS-CoV-2), претходно познат као 2019-nCoV или "нови вирус корона 2019".

Вируси корона HCoV-229E, -NL63, -OC43 и -HKU1 непрестано круже међу људском популацијом, изазивајући инфекције дисајног тракта код одраслих и деце широм света.

Припремили:
Раде Биочанин
Божо Марковић-Несврћанин
Мубина Чолаковић