Осврт: Да ли Влада влада?

Дакле, Скупштина Србије је са стабилном већином изабрала коалициону владу и ми више не треба да се оптерећујемо кадровским решењима, политизацијом, сплеткама и подметањима кочничара система. Мисли се на опозиционе представнике, који, разуме се, никада нису задовољни и вазда ремете напредак у ово тешко транзицијско, реформско, кризно време!

А да иде добро, не питај. Појавило се светло на крају тунела. Само да није воз! Стопа незапослености смањена од 26 на 13%. Џи Ди Пи, како то лепо звучи, а мисли се на БДП или бруто друштвени производ, порастао на 3,1%. Мало ли је? Отворена нека силна поглавља у приступним преговорима с ЕУ. Нешто одмах и затворено. Отворено, па затворено! И, сада нова Влада. Тим који побеђује, не мења се. Стога је из претходне Владе већина министара и у новој. С незнатним рокадама. И малим допунама!

И опет нека закерала налазе ману. Те, не ваља им мандатарка. Оваква, онаква. Као, она се ништа не пита. О свему ће одлучивати Председник. Како да не! Председник нема уставна овлашћења да се меша у рад владе. Видели смо код претходног председника. Ма нико га озбиљно није схватао. Његово је било да дели одликовања! И што би сада нешто било другачије? Па, онда министри. Министар војни није служио војску. Не може, по дежурним баксузима, да води министарство одбране. Није у реду. А баш врли војни стручњаци објаснише да то што није служио војску, нема никакве везе. И код других је тако. Увек има сличних примера.

Ми смо имали самозваног маршала, који, исто тако, није био нешто војнички поткован. Јесте тај маршал у Првом великом рату ратовао. Против Срба и српских војвода. Тада је био поднаредник. Као и Хитлер. Опет, у другом рату ни Хитлер а ни маршал самозванац нису војнички бриљирали. Хитлер се залетео против целог света, нарочито с Русијом, а маршал је оргијао с Даворјанком Пауновић на Сутјесци у јеку највећих партизанских пострадања. Није знао где се налази. У Дрвару '44. обезнанио се и хтео да се преда војсци свог ранијег ратног друга. Једва га обуздали. И такав маршал после створио онакву силну ЈНА! Што би данас тако нешто било немогуће?

Иначе, радује чињеница да садашњи министри имају разноврсна знања. Јуче си обављао послове из заштите права радника, социјалне политике и борачка питања, данас војна. И обрнуто. Сутра можда водићеш културу, здравство, зашто не науку или спорт? Неко други водиће екологију. Пожељно је да онај ко се бави екологијом има мало путера на глави. Имају га и други, али с екологијом, односно заштитом средине, чистоћом, то баш има додирне тачке. И важно је, по мени, да министри умеју да певају. Јер ко пева зло не мисли. Мада има и мишљења да ко мисли, није му до певања. Ипак, ако и таква угледна, важна фигура, попут министра, запева из дубине бијела грла, спонтано, ничим изазван, тада се види да је то природна, нормална особа. И тада имаш потпуно поверење у боље сутра!

Да ће Влада владати у озбиљним, преломним тренуцима, није непознато. Да ће бити саботирања, подметања, притисака сваке врсте, такође није новост. А да ће бити све боље и успешније, разумљиво. Озбиљни људи озбиљно приступају проблемима. И баш код те озбиљности јавља се и један успутни проблем. Макар за мене и људе сличних наклоности. Ради се о хумористима и сатиричарима.

У Србији више никоме није до смеха. Озбиљна су времена, понављам. Стога престаје потреба за сатиром, комедијом и сличним тричаријама. Ваљда је време за драму. Можда трагедију? Додуше, Срби су велики домет остварили на пољу сатире и комедије; сетимо се Стерије, Сремца, Нушића, Александра Поповића, оба Ковачевића, Домановића... Не можемо све ни поменути. На пољу трагедије нисмо тако успешни. У књижевности. У животу, за разлику од књижевности, велику трагедију подари сваки режим! 'Ајде сада да нешто променимо и на том плану. Други у просперитетним раздобљима стварају велике трагедије. Рецимо, Античка Грчка. У време Перикла настале су светски велике и ванвременске драме Есхила, Софокла и Еурипида. Имали су Грци и комедиографе (Аристофан), али то није тако моћно као трагичари. Данашња успешна Србија вапи за једном јаком књижевном трагедијом. Боље да је начине писци него Влада!

Миодраг Тасић