Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Милош Марић: „Непознати“ Србин совјетске науке

rss

26.01.2016. Марко Јовановић

Интересовање за њега у Србији пробудило се тек сада, 70 година након смрти.

Милош Марић Слика: sceptic-ratio.narod.ruМилош Марић. О том човеку постоји чланак у руској Википедији, али ни једног помена у српској. Он је Србин по пореклу, угледни совјетски научник хистолог, дуго је био на челу катедре у Саратовском медицинском институту, али потпуно је непознат у домовини. Интересовање за њега у Србији пробудило се тек сада, 70 година након смрти. А чувен је не само по томе што је био брат Милеве Марић, супруге Анштајна, мада се највише о њему зна управо из књиге о том брачно-научном савезу.

Будући биолог Милош Марић рођен је у Руми 1885. године, у породици је био најмлађе дете, осим њег Марићи су имали још две кћери. Студирао је медицину на универзитету града Клуж који је тада био у Аустроугарској царевини. Тада је Милош Марић испољио не само склоност ка наукама, већ и активни грађански став: учествовао је у кружоцима који су се залагали за српски економски и културни препород у Војводини, а нешто касније у писмима размишљао о тиранији царског режима у Русији. Почео је Први светски рат, и доктор Марић је био мобилисан у Аустроугарску армију. Овде се појављује бела мрља у биографији овог Србина. Како је он доспео у Москву? У књизи Ђорђа Крстића Mileva & Albert Einstein: their love and scientific collaboration, објављеној на енглеском, аутор се позива на податке добијане од совјетског професора Григорија Батрака и каже:

Снаге руског генерала Брусилова дуго су покушавале да заузму аустријску тржаву Перемишљ, у којој се налазио и доктор Марић. Он се са задовољством предао Русима и дао им информацију која је помогла у јуну 1916. да се заузме тврђава. За то је Марић који је остао у Русији тобоже добио разне привилегије.

Истина, ова прича изазива неке сумње, пре свега хронолошке врсте, пошто се зна да тврђава Перемишљ није капитулирала у јуну 1916, већ у марту 1915, већ у априлу тамо је долазио цар Николај Други. Ипак други извори указују на то да је Марић заиста дезертирао и десило се то на територији Галиције где се и налази Перемишљ. Још један извор указује: Србин је био опкољен и заробљен, затим су регистрованог ратног заробљеника Марића послали у Москву.

У сваком случају у престоници српски научник је почео да ради са професором Владимиром Карповом, човеком јединствених, енциклопедијских знања. Карпов је међу првима у Русији почео да проучава склоп ћелијског језгра, преводио је научне радове античке епохе, а његов уџбеник Почетни курс хистологије имао је седам издања.

Управо за хистологију везан је читав каснији научи живот Милоша Марића. Са професором Карповом отпутовао је у Јекатеринослављ (затим преименован у Дњепропетровск), а када су руског научника поново позвали у Москву, стао је уместо њега на чело катедре хистологије. Од 1930. до краја живота Марић је био на челу катедре у Саратовском медицинском институту, бавио се проучавањем способности деобе ћелија и структурама са више језгра.

Говори доцент катедре хистологије Саратовског државног медицинског института Татјана Романова:

1935. године Марићу је дато звање доктора медицинских наука без претходне одбране дисертације. То је врло занимљива чињеница која сведочи о значају његових научних радова. Следећи шеф је био Николај Колосов. Он је направио своју научну школу, али његова истраживања (он је проучавао вегетативни нервни систем у врло неочекиваним аспектима) могли су да се ослањају на радове српског професора. Георгиј Коблов, професор који је руководио катедром до 1995. године, 1938. био је примљен на катедру Марића. После Великог Отаџбинског рата он је разрадио врло занимљив и споран правац који је изложен у његовој монографији Деоба нервних ћелија. Јер општеприхваћено је мишљење да се оне не деле. А Коблов је навео неке доказе супротног. И ми можемо да сматрамо да је то такође наставак истраживања професора Марића.

Они који су затекли српског научника за катедром сећају се: овај скромни човек није био говорник, говорио је мирним, тихим гласом, али његова објашњења су увек била кристално јасна и снабдевена убедљивим и недвосмисленим доказима.

Мало научно друштво из Новог Сада сада ради на томе да име Милоша Марића постане познатије у Србији. Али без напора руских научника се не може – говори председник друштва Драго Његован.

Мислим да је потребно пре свега за српску јавност да руски аутор напише једну студију или чланак о његовом научном доприносу. Тај чланак би требало да садржи библиографију његових радова. И онда би други корак могао бити превођење дела и предузимање неких других радњи које се тичу његове афирмације у Србији, јер је несумњиво да он спада у ред научника као што је био Атанасије Стојковић писац прве књиге из физике на српском језику и ректор универзитета у Харкову. Потребно је да са те стране дођу информације које ми немамо. Наше друштво би било спремно да то преведе и објави и тада би се отвориле и многе друге теме од подизања бисте до писања биографије.

Руски историчар науке Олег Акимов који је на свом интернет-порталу Sceptic-ratio сакупио низ материјала о Милошу Марићу, у преписци са дописником Гласа Русије рекао је да је планирао да макар симбoлично пренесе прах научника у она места где су сахрањени његови отац, мајка, једна од сестара, тачније да довезе у Србију земљу са гроба у Саратову. Историчар је 2010. кренуо у Нови Сад, где је разговарао са човеком који је, како пише Акимов, издавао себе за далеког Марићевог рођака, у ствари је био агент српских специјалних служби. Господин Акимов тврди да су га у Србији осумњичили да прво да је шпијун, затим су помислили да је авантуриста, затим су му стављали препреке на сваком кораку. После таквог дочека интересовање руског историчара за тему Марића која се у извесној мери може назвати српском породицом Кири је угасло.

Једина блиска особа Милошу Марићу била је жена, са рођацима са Балкана веза је скоро потпуно изгубљена. Српски научник је до краја живота помагао Совјетском савезу, земљи која му је постала друга домовина: у године рата припрема лекаре за фронт, предаје. 1944. после тешке болести професор је умро и био је сахрањен у братској гробници. Децу није имао.

Извор: Спутник

Коментара: 0


# први светски рат Марко Јовановић др Нови Сад
@MarkoodMorave @



 

[ Додај коментар ]