Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колумна Миодрага Тасића: Застој на путу у Европу!

rss

08.06.2019. Миодраг Тасић

Изгледа да смо дефинитивно успорили на путу ка Европској унији. Дакле, Европа која нема алтернативу још ће причекати да јој се Србија баци у загрљај. Додуше, нисмо само ми у фази нестрпљивог ишчекивања. Ништа нису у бољој ситуацији ни Албанци из Албаније. Као ни они с Косова, а рекао бих ни њихови сународници из Метохије. Мада назив Метохија нешто није омиљен код „Косовара“, како их од милоште називају Европљани и остатак „слободног света.“

Фото: Еуропа.рс

Босанци, укључујући и Херцеговце, исто као ми. Европа их неће, па то ти је. Можда су за нијансу ближи тој тако жељеној Европи Монтенегрини и Северни Македонци? Ваљда због демократског капацитета владајуће елите у овим Србији братским државама! Мислимо, наравно, на Црну Гору и Северну Македонију! Могуће и да је приступање поменутих држава Нато пакту припомогло убрзању на путу ка чланству у ЕУ? За сада се не види да неко баш у Европи жуди за било киме са „Западног Балкана“, па ни за ове миљенике западнобалканске, али утисак може и да завара.

Нема чак ни отварања чувених поглавља. Досад је отварано по два годишње. Од укупно тридесетак и кусур. Србија није отворила ни пола тих поглавља. Кад ће остале, не зна се! И да их једном отворе све скупа, то нипошто не значи да је посао завршен. Није довољно само отворити поглавља. Треба их и затворити! Разумљиво. А да би се затворила, потом да свака чланица ЕУ, од 28 укупно, да своју сагласност за то неко далеко приступање, многе уступке морамо учинити. Окружени смо све самим пријатељима, који имају ту и тамо некакве захтеве. Неко територијалне, други верске, трећи економске уступке. Да појаснимо. Једни би да штрпну мало од српске земље. Тамо око Дунава, на пример. Други би да неке наше националне мањине или етничке групације признамо као да су њихови. За почетак. Трећи да нам наметну своје производе, тржне центре, да покупују оно мало преосталих рудних богатстава, плодне земље, шуме и изворе. А као врх врхова да признамо колевку српства као туђу територију. Ми добровољно да се одрекнемо можда најсветијег комада српске земље. Бандити нам је отели, уз помоћ себи сличних, а ми да аминујемо!

Но, да видимо макар шта је спорно осталим кандидатима за Унију. Чини се да сви преостали кандидати у потпуности испуњавају све услове за приступ Европи, а опет, Европа их кажњава. Не обазире се на вапаје и жеље демократски изабраних руководстава земаља Западног Балкана. Ето, у Албанији је на власти познати филантроп и предузетник Еди Рама. Човек одудара од клишеа западних политичара. Непосредан, неконвенционалан. Носи одело и патике. Заговара Велику Албанију науштрб суседних држава. Европу и шире снабдева дефицитарном, али веома траженом робом. Од хероина, кокаина, до марихуане. И влада потпуно демократским методама. Силом прилика у Албанији су могући протести против режима. Много је протестаната. Понекад букне и парламент у жару демократских препуцавања. Засад препуцавања само на речима, са тенденцијом на ватреније демократске окршаје. Али, власт има јаче демократске аргументе. Опет, за сада. Полиција, водени топови, сузавац, мафија у служби власти и слично. И такав демократски титан не може у Европу!

Држава „Косово“ располаже скоро идентичним демократским потенцијалом као и њихов старији брат. Само још у већем обиму. Доказани европски горостаси Тачи, Харадинај и остали из компаније развили су све врсте бизниса као и поменути Рама. Неке и проширили. Читај трговина органима живих људи. Још у рату су доказали своје човекољубље. И све то сигурно није непознато европским и светским лидерима. Mutti Меркел их прима с војним почастима. Макрон ставља у први ред на прослави стогодишњице Великог рата. Застава „Косова“ вијорила се на Нотр Даму. Мада то није требало. Неки сумњају да је тиме Нотр Дам навукао проклетство на себе. Ипак, оваквој Европи Косово је неопходно. Да заокружи причу!

Слична је ствар с Монтенегром и са Северном Македонијом. У Монтенегру на делу је најдуговечнији демократски режим у Европи. Тридесет година један човек тамо ведри и облачи. Хоће га народ. Ободрен вероватно којим евром, мање-више, привилегијама, уценама, покојим мртвим гласом и сличним демократским методама, уз невиђене привредне активности, невиђене већим делом, премда повременио буде заплењен понеки товар кокаина или цигарета, па постане видљив, све то као да није довољно добро за Европу. Или Северна Македонија, у којој ни резултат референдума није света крава, држава у којој народ грца у демократији и срља у прогрес, па ни они нису подобни Европској унији. С Босном и Херцеговином је ствар прилично компликована. Држава из два дела, три народа равноправна, безброј кантона и влада, страни управник, тамо бар делује јавно, за разлику од остале сабраће, где се диригује из резиденција страних амбасада, свако ради за себе и где нико никога не зарезује, свеједно на плану властите нације или друге две братске, све то помало замара декадентне европске бирократе. Босна је на чекању. Али, зашто Србија да чека? И докле да чека? Па ми смо први у свему. Лидери економског развоја. Градимо. Стварамо. Преговарамо. Демократију смо уздигли до неслућених висина. Све може да се каже и напише. Нико ни за шта не одговара. Разуме се, демократија је владавина већине, па и слободна изговорена или написана реч важи само за демократску већину. Они други, у мањини, то су фашисти, Љотићевци, лопови, издајници, олош... Ако буде разбијена нечија глава, буде запаљена кућа или аутомобил, опет су то мере демократске већине према мањини. И како онда да ни Србија не може у Европу?

Ако је моје да судим, мислим да је камен спотицања балканска бахатост и извесна доза примитивизма. Нису остали Европљани нешто бољи од Балканаца. Немци, Французи, Холанђани, Италијани... Краде се и тамо. Намештају тендери. Фалсификују докторати. Купују се гласови и намештења. Издржавају се љубавнице из државног буџета. И све остало што и нама није страно. Једина је разлика што то Европљани раде перфидно. У рукавицама. По кулоарима. И кад неког ухвате у неподопштини, њему је одзвонило. Завршио је с јавном функцијом. Док на Балкану криминалцу још порасте рејтинг када га ухвате у крађи, лажи, издаји националног интереса. Да би државе Западног Балкана једном и стигле до жељене Уније, мораће политичке елите тих земаља да се угледају на европске узоре и да се понашају попут њихових лидера. Иначе, немају они ништа против Балкана. Кад бисмо били као они, радовали би се да нас приме у Унију. Јер, сличан се сличном радује. Similis simili gaudet – што би рекли неки прастари Европљани!

Миодраг Тасић


# Србија Миодраг Тасић НАТО аутомобил Косово и Метохија Црна Гора Македонија Босна и Херцеговина Европа
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима