Колумна Миодрага Тасића: Избори наши насушни

Пре свега, избори у Србији доносе одређене користи бројној популацији. Или бенефите, како је то сада модерно говорити. Неки од такмичара изборне трке доспеће до звања републичког посланика. Онда је таквоме загарантована дебела плата за српске прилике. Али, да је само плата! Ту је скоро бесплатан ручак у скупштинском ресторану, дневнице, трошкови путовања до Београда, па макар и живео у Београду! Довољно је да се исти (иста) пријави да живи у Пећи (Метохија за неупућене), трошкови превоза се исплаћују а место боравка посланице се не проверава. Чак ни данас када у тој истој метохијској Пећи не живи више нити један Србин!

Има још бројних привилегија за посланике. Бесплатна путовања у иностранство. С плаћеним дневницама и хотелским смештајем у пробраним хотелским здањима. Потом чланство у разноразним управним одборима, могућност удомљавања рођака, пријатеља, љубавница на државне јасле, и још сијасет знаних и незнаних могућности.

Мање амбициозни ће се задовољити и одборничким мандатом у некој од локалних скупштина. Поједини ће за сигуран глас прећи с рада на одређено време на трајно запослење. Многима ће задовољење бити дневница за контролу избора. Контролора бар има на претек. На појединим бирачким местима буде више контролора и посматрача избора од самих гласача! У Србији је тако нешто могуће!

Нису за потцењивање ни хемијске оловке, упаљачи, свеске и сличан пропагандни материјал будућих усрећитеља Србије. Свега ту има, само образа нема!

Да није све у парама, већ понешто у еврима и доларима, али некада много значи и сама медијска популарност народних представника. Наиме, поједини народни посланици постају медијске звезде захваљујући телевизијским преносима скупштинских заседања. Мало ли је? Тако да захваљујући телевизији, бритком језику и идолопоклонству великом вођи разни анонимуси и друштвени аутсајдери бивају величине код публике сличних моралних карактеристика. По оној латинској similis simili gaudet, - сличан се сличном радује. Не треба бринути за будуће скупштинске ведете. Поново ћемо гледати некакве лангуре, кебаре, ристичевиће, орлиће... Ма како се иначе звали!

Иначе, и за ове изборе ће се већ 4. априла тврдити да су недемократски. Нису сви актери изборне трке били равноправни. Некоме је давано више простора у медијима. На телевизији, као најважнијем медију, поготову. Затим, неки су имали неупоредиво више новца од својих супарника. А тај вишак новца им је омогућио рекламирање на телевизији, у електронским медијима, штампи, радију, постављање импозантних билборда, плаката, убацивање летака у поштанске сандучиће... Наравно да ће онај више присутан у јавности имати бољи резултат од свог несолвентног конкурента. Ипак, резултати актуелне власти највећа су предност у изборној кампањи.

Елем, садашња власт остварила је невиђене резултате у протеклом периоду. То невиђено не значи да се резултати не виде, већ да су величанствени. Изграђене су пруге, путеви, мостови, фабрике. Тако да имамо управо ово што имамо. За сада брзу пругу у дужини од 60 км. У наредном четворогодишњем мандату, ако га буде, средиће се и остале српске пруге. Па ће деоница железничке пруге од Београда до Ниша бити ваљда иста као кад је изграђена крајем 19. века. Надајмо се да ће се железничке станице очистити од смећа, да ће се зграде макар окречити и да у њима буде бар један санитарни чвор с текућом водом. Ипак смо дубоко загазили у 21. век!

Вероватно претходна власт сноси кривицу за ужасно стање на железници, за урушен електроенергетски систем, за лош положај сељака и одумирање села, за распродају државних ресурса; аеродрома, плодне земље, банака, извора питке воде. Мада није најјасније ко су ти из прошле власти, а ко чини садашњу власт. Тренутни властодршци су били на власти и пре пет година, и пре десет, а поједини чак и пре двадесет и пет година. И под Милошевићем, и након промена 2000. године, и након 2012. Има политичара у Србији које гледамо и слушамо целих тридесет две године. Од поновног успостављања парламентаризма у Србији. Мислим на оне који још увек могу и да их слушају и гледају!

Поред свеопште градње и нових привредних објеката, било је и других помака у држави. Расте стандард становништва, порасло је загађење српских градова, расте одлив становништва, увећава се број приватних универзитета. Сразмерно с тим енормно је увећан проценат факултетски образованих грађана. А тек доктора наука!

Било је и понеког промашаја у протеклом периоду. Смањује се број становника у земљи, а повећава под земљом. Расту плате и пензије, али нешто брже цене производа у радњама и на пијаци. Безбедност грађана је на завидном нивоу, о чему сведоче црне хронике у новинама. Корупција још није искорењена, али за то треба кривити вишевековни утицај Османског царства. Оно што се вековима развијало и неговало захтеваће исто толико времена да се промени и нестане!

Срби тешко мењају постојећу власт. Сматрају да је вођа, ма ко то био у одређеном тренутку, један и једини. Незаменљив. После њега потоп. Тако је било с Брозом, тако с Милошевићем, а ни сада ништа другачије није. Могуће да је краљевина опстала, да би срећније прошли него с Титом? Да је Милошевић изгубио изборе од Милана Панића, може бити да се не би десила Сребреница, пад Српске Крајине, губитак Косова? Исто тако, можда би силаском Вучића с политичке сцене Србија била и боља и уређенија него што је данас? Ко ће знати? Мишљења су подељена. Некима је садашња Србија напредна, просперитетна, држава с визијом и светлом будућношћу. Они други, што би променили владајућу гарнитуру, пак сматрају да би требало пробати нешто друго. Свака промена, по њима, значи и нов полет, енергију, промену устаљене праксе. Тврде да промене углавном доносе бољитак. Као највећи аргумент за промене истичу да од овог горе не може бити!

Миодраг Тасић