Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колумна Миодрага Тасића: Хлеба и игара

rss

14.08.2021.

Још је римски песник Јувенал почетком 2. века запазио да се држава труди да људима скрене пажњу од суштинских питања, а да би задовољила масе делила је бесплатан хлеб и организовала борбе гладијатора. Тако је народ бивао усрећен и није се бавио политиком и суштинским стварима по само, тада већ, Римско царство.

Колумна Миодрага Тасића: Хлеба и игара

Дакле, хлеба и игара, да би народ био задовољан. Ништа ново и ништа оригинално. Али, функционише и данас. Битно је забавити масе неким тривијалним садржајима како би људи посветили пажњу некаквим спортским надметањима, животима “славних личности“, односно свакојаким ријалити садржајима. И онда су јавне функције и послови препуштени малобројној „елити“, а већина поданика не брине о томе, рецимо, колико дуго се граде путеви, пруге, колико коштају, колико је држава задужена, коме се и под којим условима дају повластице да би отворио некакав погон у земљи, шта ће бити ако исти тај једног дана утекне без трага? И ко ће да плаћа такве евентуалне промашаје? Ово, додуше, није спорно. Зна се ко ће све то платити!

На срећу у Србији родила пшеница. Није је суша погодила, као што је десетковала род неких других пољопривредних култура. Биће хлеба. Пшеница се увелико откупљује од сељака. По цени од 18 динара за килограм. Истина, ону пшеницу што је киша закачила, откупљивачи плаћају 15 динара за кило! Мало, чини се. Произвођачи, ратари, немају неку вајду од такве цене хлебног зрна. Флаша пива у продавници није испод 50 динара. Кисела вода дупло скупља од пшенице. И после очекујемо да неко поново сеје жито и живи од пољопривреде. Биће тога све мање. Док једног дана, вероватно не много далеког, не останемо без ове најважније животне намирнице. Попут неких држава у окружењу.

Цена пшенице је ниска највероватније да би остала прихватљива цена хлеба за већину становништва. Србија, ипак, није Рим да дели хлеб бесплатно. Хлеб мора да се плати. Са тренутном ценом хлеба велика већина овог народа може да приушти себи макар векну дневно. Има неких који ни то неће моћи, али то је незнатна мањина. На крају и за такве има решење. Народне кухиње, донације путем СМС порука за гладне, а ни којтенери нису у потпуности пресушили. Нађе се покоји залогај у њима!

Констатујмо да хлеба не мањка. Засад. Први услов за срећу грађана је испуњен. Не мањкају ни игре. Свакојаке. Телевизије с националном фреквенцијом, ма шта то значило, труде се да народ буде сведок догађања уживо на разноликим музичким такмичењима младих, средњих, али и већ оматорелих и јавности непознатих музичких генија. Омогућиле су и пренос уживо у догодовштине изабраних представника нације и гостију у затвореним ексклузивним пребивалиштима. Докони свет помно прати сваки гутљај, сваки залогај, свађу, сексуални чин становника ових изолованих луксузних боравишта. После гласају победника. По савести и личним склоностима. Ваљда по принципу similis simili gaudet – сличан се сличном радује?

Ипак, ништа без спорта. Спорт мотивише људе да навијају, обузме их патриотизам, радују се победама, тугују у поразу. Тријумф свог такмичара или репрезентације доживљавају као лични успех. Диве се победницима, величају их, поистовећују се с њима. Спортски великани понос су нације. О њима се пише, говори, прати се сваки њихов корак, изјава, купују се мајице с њиховим ликом. Још ако су то освајачи медаља на европским или светским првенствима, маса поштовалаца ће се дивити до имбецилности. Што рече Радован III.

Но, и код спортских достигнућа постоји врх. Олимпијске игре. Ко освоји медаљу на овом најпрестижнијем спортском надметању, слављен је и величан. Скоро као победници игара у старој Грчкој. И онда су олимпијски победници награђивани, слављени, кипови су прављени по њиховом лику, ослобађани су пореза, песме су певане о њима. Светина је победнике дочекивала с одушевљењем. Чак су рушили градске бедеме да би победници с пратњом могли да уђу! Рекосмо, тако је и данас. Мале, безначајне државе, неуспешне у економији, с мањком демократије и општеприхваћених цивилизацијских тековина, добрим делом изопштене, у спорту виде своју шансу. Не жале се средства да се талентована деца тренирају од малена у најбољим условима, да их вежбају најстручнији тренери, да им се пружи максимална подршка тимова свакојаких експерата. Да би се освојило што више медаља на олимпијским играма. Олимпијско гесло citius, altius, fortius – брже, више, јаче, код надарених олимпијских представника је питање живота и смрти. А државама медаље су биле ствар престижа.

Америка и Совјетски Савез су били конкуренти у свему, па и у броју медаља на играма. Али и друге нације су у олимпијским играма виделе своју шансу. Некадашња Источна Немачка освајала је десетине златних медаља. Румунија, Бугарска, Куба, нешто мање, али су то биле јаке спортске нације. Источним Немцима је најважнијре било да престигну Западну Немачку у броју медаља. По сваку цену. То јест, није се жалило да држава одреши кесу. И успевали су у томе. Распадом комунизма спорт у Немачкој нема онај значај као раније. На последњим играма у Токију уједињена Немачка је освојила само десет златних медаља! Бугарска три злата, а Румунија само једну. Уз три сребрне, једва четири медаље за некадашњу спортску силу. Својевремено је Нађа Команечи сама освајала више медаља него сви румунски спортисти данас!

Србија се добро држи. Чак девет медаља, од тога три златне освојили су спортисти Србије на протеклим играма у Јапану. Свака част. Имао се народ чему радовати. Али, имају и освајачи медаља разлога за срећу. Србија, читај председник Србије обећао освајачима медаља награду и обећање испунио. Златна медаља вреди само 70.000 евра, сребрна шездесет а бронзана педесет хиљада евра. Исто тако, освајачи медаља ће након четрдесетог рођендана доживотно примати спортску пензију! Један дневни лист је помињао цифру о три просечна лична дохотка у Србији. Тренутно је то око 1.500 евра динарске вредности! За освојену златну медаљу! Е, сада колико вагона пшенице мора да произведе сељак за једну медаљу? Колико година конобар мора да ради за исту ту медаљу? Свака озбиљна држава много улаже у пољопривреду, угоститељство и туризам. Нису то гране привреде које ће уздићи неку државу, али су важне из више разлога. Запошљавају много радне снаге, осигуравају опстанак народа у време ратова и криза (сетимо се санкција), задржавају младе генерације у земљи. Да не би одлазили у бели свет трбухом за крухом. Или хлебом, како вам драго. Међутим, ако су ове привредне гране потцењене, као и неке друге уосталом, треба се окренути спорту. Вежбати и само вежбати. Олимпијски комитет и тако стално повећава број спортова на такмичењу. Очекују се да ускоро уведе нове олимпијске спортове; пљување удаљ,  скокови у блато, натезање конопца. Додуше, натезање конопца је већ било на програму олимпијских игара 1900. и 1904. Треба га само вратити попут голфа. И иначе много је спортова који задивљују гледаоце. Скејтборд, спортско пењање, дизање тегова и бокс код жена... Тако да би натезање конопца имало смисла поново уврстити у такмичарске дисциплине. Мада ће натезања и те како бити и убудуће. Медаље ће падати, а све ће то народ позлатити!

Миодраг Тасић

Коментара: 0


# Србија Олимпијске игре
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима