Колумна Марије Илић: Тужни ток

Бесконачно је само време. А оно сведочи о збивањима из прошлости која обликују садашњост и латентно указује на могућ утицај истих на будућност. Људи, као актери једног времена, себи дају за право да мисле да на њега имају неки утицај. А заправо, они су пролазност у том времену. Важна лекција за оне који мисле да су вечити. Ти, такви, умишљене величине за вјек и вјекова, у својој себичности, не дозвољавају обичним самосвесним смртницима да за своје време живљења живе. Без скрупула и обзира према било коме и било чему, ти такви, дијагностички необрађени, терапијски нетретирани разбољевају све око себе.

Почев од лажи, преко небулозних изјава, до ширења дезинформација и панике, преко неморалних радњи и ненормалних потеза, уништавају и оно иоле часно, племенито и добро што постоји. Руше мостове, праве раздор, подмићују, поткупљују, окрећу леђа, брукају, осуђују… И опет мирно увече наслоне главу на своју сламарицу, ушушкану нечијом муком.

Ситне душе, бездушне, у величину нетремице гледају, маштајући да досегну до тих дубина, јер дно их је и изнедрило. Траже пут, на свакој раскрсници присећајући се које је лево-лево и са своје две леве ноге газе све дубље. Тамо где се збуне до бола-граде кружни ток у нади да ће опет у још једном мандату кренути испочетка. На том путу, рупе сакривају гребаним асфалтом, дрвеће секу, оронуле и непостојеће фасаде прикривају најлоном и сакривају своје нељудске трагове у иностраним банкама.

Ни пријатеља ни непријатеља немају, руку пружају само кад узимају, дају само оно што није њихово, али искључиво за своју корист. И све мисле да су Богом дани и да нема бољих. Бољих има. Бољи су отприлике сви који нису они. У људској је природи да чак и кад је принуђен да бира између два зла, човек бира мање. Највеће смо већ доживели. Обилази по ко зна који пут свој кружни ток, под пуним гасом и пуног резервоара. Већ се и вртлог направио од прашине и прети да нас прогута попут торнада. Ко се држи са стране, види тужни ток: тужни ток догађаја, о којима ће једно време сведочити, док и даље неумитно тече и доноси последицу свега што је било и што је сада.

Марија Илић