Колумна Марије Илић: Пукла тиква

Али, увек имам нешто да кажем:

О тигру на издисају, који последње трзаје користи да уједа. Углавном, по џепу грађана. Инфлације канда нема, само све поскупљује или боље речено прескупљује;

О ковиду који не посустаје. Људи се деле, гложе, сукобљавају мишљења о вакцинама и постојању вируса. Истина је да појма немамо шта је истина. Свако има неко своје мишљење и виђење ствари. Оно што је евидентно јесте да се људи разбољевају и умиру. Оно што је жалосно јесте да смо и на то већ навикли. Оно што је поражавајуће јесте да смо изгубили разумевање једни за друге па тако у одсуству емпатије допуштено је да нас маркирају као ове или оне. Најгора је неизвесност. Најпогубнија је недоследност;

О просветним радницима који се одавно третирају као колатерална штета која црпи буџетска средства и ужива привилегије државних јасли. Њихов рад је ништаван и несагледив. А опет, родитељи не могу да изађу на крај са својом децом кад се помене онлајн настава, јер нису уско стручни за позив просветара. Одбрану просветара нуди министар, дајући им епитет “чувара” деце. Немам даљи коментар.

Могу да пишем о било чему. Кад, рече моја особа: ”Што не пишеш о поремећености православаца који приређују Ноћ вештица?” И ја, ево, пишем.

Ми смо склони томе да из различитих култура присвајамо неке обичаје. Не знам да ли је у питању помодарство или просто жеља да будемо део тог, за већину недостижног (белог) света. Дошли смо тако до тога да дубимо тикве и обележавамо Ноћ вештица. Као да немамо све оне наше празнике и обичаје који уз њих иду. Као да у православном календару под тим датумом не пише: Свети апостол и јеванђелист Лука / Свети Петар Цетињски.

Према западнохришћанској традицији, 31.октобра обележава се Ноћ вештица (Halloween) у оквиру тродневне светковине сећања на мртве. Организују се забаве под костимима, гледају се хорор филмови, причају “страшне приче”, дубе тикве… Имамо и ми, у нашој православној вери, дане које посвећујемо упокојенима, а које обележавамо посећујући гробове најмилијих и по неком (вероватно паганском) обичају износимо тамо храну и пиће. Додуше, не зове се Ноћ вештица, већ Задушнице. Али, ваљда пошто није тако “занимљив” ни обогаћен “културно забавним програмом”, посежемо за туђим. Да се “присвајање” односило на обичај да се деци дају слаткиши (trick or treat) па и да донекле разумем. Али, ми смо се дохватили тикве. И ту покушавам да проникнем у смисао: већина народа грицка семенке посматрајући оно што се догађа око нас; мањина се почастила тиквеником; некима је од брига глава као тиква; други тикве саде с’ ђаволом (само још да почну о главу да им се лупају).

Моја особа, баци на крају једну мисаону бомбу: ”То је осликавање једне свеопште погубљености људског рода… један свеопшти издегенерисани парадокс животних схватања друштва без икаквих можданих импулса који би утицали на испране мозгове и рекли им: А БРЕ!?!”

Има смисла. Ноћ је код нас одавно пала и не свањава. По мрклом мраку вештице се церекају и плаше нас, јер је лов на њих строго забрањен, после 10 сати увече. Маскарада траје унајвеће. Хорор живимо. Триковима нам се отима и хлеб из уста, слаткиши прелазе у луксуз. А ми се бавимо карвингом тикви, иако је наша тиква, реално, пукла.