Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колумна Драгана Весића: Председнички избори анте портас

rss

11.11.2021.

Засад се не назире светлост у мраку. Ближи се крају година короне, а пандемија ће, по свему судећи, обележити и наредну. Али, 2022. је и година председничких избора у Србији. То може бити и добро јер код последњих избора у Србији, у време кампање, короне није било да би пандемија још јаче букнула кад су избори прошли. Чудно и глупо мада није, а видећемо касније и зашто.

Колумна Драгана Весића: Председнички избори анте портас

Вратимо се сада предстојећим председничких изборима. Код нас има мишљења да велики и моћни постављају власт у Србији, која спроводи њихове интересе. Кад их спроведу, они их склоне - а како је то постављају? Па индиректно, наравно. Агресивном пропагандом која сатанизује политичку алтернативу ако је овде уопште има. Пропаганда није исто што и информасање: пропаганда је за незреле демократије где обитавају поданици који немају чиме да мисле док су информације за грађане са ставом, који имају чиме да мисле: први су пуки конзументи шарених лажи, други су реципијенти са партиципативном политичком културом и њих не можете поткупити. Они су политички зрели, њима се не може манипулисати као поданичким стадом које може власт, као у шпагети вестернима, да купи "за шаку долара". Овде је демократска свест у повоју још од постанка света што није чудно - јер Србија је, како Домановић каже, земља свакојаких чуда - и зато није чудо што пандемије нема док трају избори (вратили смо се и објаснили).

Дакле, једни мисле да власт овде постављају велике силе. Чини се да тако мисле они који излазе на изборе, а нису за власт. Зашто онда излазе на изборе кад унапред знају резултате? Тај апсурд и (садо)мазохизам ни Домановић не би могао сатирично да објасни, а камоли Ками егзистенцијално. На изборе излази неких 50 пошто од укупног броја уписаних бирача у бирачки списак - који проценат мање-више - и од тих 50 пошто, 40, апроксимативно, увек гласа против промена док ових 10 гласа за опозицију и не знају зашто излазе јер знају исход: њихови разлози су ирационални па их није могуће рационално објаснити.

Остају апстиненти с разлогом: људи разочарани у промене без илузија да су суштинске промене могуће јер су много пута преварени. Они су кључ јер имају свест да су промене нужне како не бисмо даље тонули ако је даље од овога могуће.

Да ли ће они изаћи на изборе и на демократски начин сменити власт зависи од пуне зрелости (сопства, по Јунгу) опозиције. Другим речима та зрелост - до које се стиже посртањем кроз мрачни лавиринт индивидуације - зависи од способности опозиције да због општег добра изађе са заједничким кандидатом: свакако није потребан неко безличан као С.Ј. коме су острашчени, искључиви следбеници придавали месијанска својства и такви бирачи не разликују се од Вучићевих: то је исти ментални склоп коме треба култ вође. Србији је потребан смртник с визијом, а не лажни месија. Са таквим заједничким кандидатом опозиције, евентуална изборна победа покренула би лавину промена од месне заједнице до Републике.

У супротном владао би Вучић као премијер, а председник би био, или била, "енглеска краљица" односно његова марионета. После избора пандемија би поново сејала страх: Дежа ви. Евентуални полицијски час увек може да суспендује људска права ради јавног интереса, а злоупотребе су тада увек могуће.

Хлеба и игара било би и даље напретек само што би гладијаторску арену и оргије из времена декаденције римског царства, замениле проститутке и криминалци из ријалити програма као културни узор младима, а од таквих идола не настају људи него  полусвет.

Зрелост или инфантилност, светлост или мрак? Владимир и Естрагон чекају Годоа, а Срби чудо које Домановић није описао јер није чудо.


# председник избори Драган Весић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима