Ко се задњи смеје...

У оба случаја подносиоци револуционарних предлога су жене. И то какве жене? Младе, лепе, образоване и, пре свега, изузетно амбициозне. Наиме, једна је посланица у Скупштини Србије. Није посланик, већ посланица! Како то лепо и мелодично звучи по новом закону о родној равноправности. Елем, та посланица предлаже да се покрене поступак за доживотну владавину Александра Вучића! Вероватно због генијалног вођења ове државе? Друга није посланица, за сада, само је инфлуенсерка. Стране речи чак лепше звуче од оне наше претходно поменуте; посланица.

Било како било, тек инфлуенсерка, иначе чланица Социјалистичке партије, предлаже закон који би свакога ко објави негативни коментар о напред помињаном Александру Вучићу стрпао у затвор. По кратком поступку! Истина, Социјалистичка партија наводно баштини партизански покрет и револуцију, али се инфлуенсерка ипак није изјаснила да ли би се за негативан коментар према председнику државе понашала као револуционари далеке четрдесет четврте и пете! Оно по кратком поступку. Метак у потиљак, то јест, мотку у чело!

   Чини се да српска јавност није озбиљно схватила оба ова предлога. Многима је то изгледало смешно и неозбиљно. Некима и поприлично глупо. Неостварљиво. Требало би мењати Устав и Кривични закон Србије да би тако нешто могло да се примени у пракси. И ту се баш види колико је та озбиљна, стручна јавност збиља озбиљна. Зар није Устав на пречац делимично измењен брзопотезним референдумом? Недавно одржаним?

Зар једна иницијатива Председника Србије за пооштравање кривичне одговорности за кривична дела силовање и насиље у породици експресно није прихваћена од стране владе Србије? Додуше, не сећам се да је влада икада досад  одбила неки предлог председника!

Рекосмо, многи су се цинично насмејали на предлоге за доживотну владавину председника, односно, практично за увођење закона о заштити имена, лика и дела истог. Али, ко се задњи смеје, најслађе се смеје. Многи су се смејали извесном Марку Ђурићу када је аплаудирао на сваку реч председника, а сада исти тај Марко у Вашингтону као амбасадор Србије својски дела на промени америчке политике према Србији и српском народу уопште. Резултати су видљиви!

Безброј је примера да се у  нашем друштву најбрже напредује искреном и свесрдном подршком властима и пре свега првоме међу нама. И то је стара, добра пракса. Ми смо већ имали доживотног председника. Постојао је и закон о заштити имена, лика и дела највећег сина наших народа и народности. Има људи код нас који верују да се тада лепо живело.

Лепше него чак и у ово данашње веома напредно време. Па, кад је тако, онда да се вратимо провереним вредностима. У потпуности. Штафету младости, рецимо. Штафету не би носили омладинци од Вардара па до Триглава, већ евентуално од Врања до Руме. Смањена држава у односу на пређашњу, уз то није баш препоручљиво ни у овој да се штафета креће од јужне границе; омладинци из Бујановца и Прешева би можда бојкотовали ношење штафете?

 Брод „Галеб“ којим би доживотни председник пловио морима, није реалност. Немамо излаз на море. Можда неки већи чамац за пловидбу Дунавом и Савом. Нешто касније могуће и Моравом и Вардаром, док славом овенчани бивши председник Тома Николић не оствари давнашњи сан о прокопавању канала Дунав-Морава-Вардар-Егејско море! Ни Плави воз тренутно није остварљива замисао. Српске пруге су највећим делом урнисане.

Воз јури њима брзином од 30 км на час. На шта би то личило да председник и његова жена машу раздраганом свету из воза а баш ти распамећени фанови престижу локомотиву која језди од Лапова ка Нишу или ону од Параћина према Зајечару? Да ли би Тито и Јованка дозволили себи такво понижење? 

  Све тече, све се мења-рече Хераклит. Тешко је пресликати прошлост. Ма како лепо и носталгично деловала. Сумњам да је данас могуће остварити сан о доживотном председниковању, заштиту имена, лика и дело, маршалски чин, лидерство у неком новом покрету несврстаних.

Чак ни лидерство на Западном Балкану, ма шта тај појам значио. Извесни Рама такође тежи да буде главни на Западном Балкану. Ни неки нови Голи оток нема шансе. Налази се у Хрватској. Ипак, не треба губити наду. Ко хоће да напредује сваким даном, у сваком погледу, само нека предлаже овакве и сличне замисли. Већини грађана ће то можда изгледати сулудо, но видећемо ускоро хоће ли ти предлагачи засести у скупштинске клупе, амбасадорске фотеље или у факултетске кабинете.

Смејте им се, али, понављам,  ко се задњи смеје, најслађе се смеје!

Миодраг Тасић