Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Ко је Мариjа Монтесори?

rss

27.12.2015. припремила Миљана Јовановић Насковић

Ретко се у научном свету може срести личност тако изузетна, па још жена, са светски признатим резултатима у тако важној области као што је васпитање и образовање деце. Марија Монтесори је и једна од првих правих научника у овој области, која је понудила у теоријском и практичном смислу комплетно научно засновану педагогију, чији су поједини елементи касније преузимани од стране теоретичара у области класичне педагогије и других реформских педагогија.

Марија Монтесори

Марија Монтесори (Maria Montessori) је рођена 31. августа 1870. године у месту Chiaravalle у Анкони у Италији. Отац, Алесандро Монтесори је био потомак племићке породице из Болоње, а мајка Ренилде Стопани нећака чувеног филозофа и научника Антона Стопани. Отац је био веома конзервативан, док је мајка била либералнијих ставова и увек подржавала ћерку.

У доба када је напунила 12 година, 1882. године, породица се сели у Рим. Са 14 година Марија постаје веома заинтересована за математику и похађа техничку школу, у то доба углавном уобичајену за младиће. Родитељи јој предлажу да се школује за учитељицу, у оно време једини позив за жену, али она одбија и одлучује се за студије медицине. После дуге борбе са родитељима и Универзитетом, Марија постаје прва жена студент медицине у Италији. Не само да добија стипендију већ се издржава давањем часова, одакле потиче њена идеја о неопходности ране економске независности и самосталности у развоју.

 По дипломирању, добија место помоћног доктора у Психијатријској болници на Универзитету у Риму. Током посете установама за поремећене особе сусреће се са децом без родитељског старања, запостављеном и занемарном, која су каснила у развоју. У жељи да им помогне, сазнаје од чувара да се деца после сваког оброка буквално бацају на под у потрази за мрвицама хлеба. Стендинг описује значај овог догађаја следећим речима: „Монтесори је погледала по соби и видела да деца немају никакве играчке нити било какве предмете – да је соба потпуно празна. Није било никаквих предмета које би деца могла да узму у руку, држе или користе. Монтесори је у дечјем понашању видела потребу за нечим што је другачије и више од обичне потребе за храном. За ову децу, схватила је, само је један пут ка интелигенцији, а то је преко њихових руку. Инстинктивно су ова деца тражила тај пут на једини расположив начин”. (Standing, стр. 28).

Посматрајући ову децу, Марија Монтесори долази до закључка другачијег од преовлађујућег: да је њихов проблем педагошке, а не медицинске природе. Верује да се посебним образовним третманом њихово ментално стање може поправити и да могу веома да напредују. Тако постаје заинтересована за истраживања која су у овој области већ вршили француски доктори Итард (Jean Itard) и Сеген (Eduard Seguin).

На педагошком конгресу у Турину 1899. године Марија Монтесори говори о моралној едукацији, износећи мишљење да деца са посебним потребама имају исто, па и веће право на образовање од нормалне деце. Како је у Италији ово била нова идеја, тадашњи министар за образовање позива је да одржи серију предавања која се завршавају формирањем Државне ортофреничке школе, под њеном управом у следеће две године, до 1901. Током две године, у овој школи је едукован велики број учитеља за социјални метод посматрања и едукације деце са посебним потребама.

Рад са децом са посебним потребама доводи до идеје о прављењу посебних предмета које ће користити. Ови предмети, касније модификовани за потребе здраве деце, познати као Монтесори дидактички материјали, направљени су са циљем унапређења манипулативних, чулних и језичких способности. Не само да се инфериорни менталитет ове деце развио до необичног и неочекиваног нивоа, него су нека од њих су научила да читају и пишу тако добро да су успешно положила државни испит за школску децу. Ово чудо је праћено аплаузом, али како пише Марија Монтесори: „Док су се сви дивили мојој деци, ја сам размишљала о разлозима због којих су здрава и срећна деца у нормалној школи на тако ниском нивоу развоја, да се на тесту интелигенције изједначавају са мојим несрећним ученицима” (Standing, стр. 30). Тако долази до идеје да ће примена сличних метода са нормалном децом развити њихове личности на изненађујући начин.

У то време је у Риму постојао сиромашан кварт под називом Сан Лоренцо (San Lorenzo). По сређивању овог кварта и изградњи нових зграда, ту се уселило више од 1000 људи. Ускоро се појавио проблем са малом децом која су остајала сама преко дана, док су им родитељи били на послу а старија браћа и сестре у школи. Власти су одлучиле да сва деца проводе време на једном месту и кренуле у потрагу за неким ко би их чувао. Неко од надлежних, видевши чланак Марије Монтесори у новинама, предлаже да њој деца буду поверена и она пристаје. Просторија је, због недостатка финансијских средстава уместо школским опремљена намештајем прилагођеним устрасту ове деце – столицама, столовима и фотељама, што ће се показати као кључан фактор за развој деце, а дидактички материјал доноси Марија Монтесори. Ево како она описује ову децу на почетку рада: „Шесдесеторо плачљиве, уплашене деце, толико стидљиве да је било немогуће извући из њих иједну реч, безизражајног лица, празног погледа ... јадна напуштена деца одрасла без ичега што би им стимулисало мозак ...” (Standing, стр. 38). Договорено је да деца буду поверена на чување девојци која ће, по упутствима Марије Монтесори, показивати како се ради са Монтесори материјалом.

„Дечја кућа” је почела са радом 06.01.1907. године. У следећих шест месеци, током којих су примењивање вежбе практичног живота и едукација чула, десило се оно што су многи сматрали чудом. Ево описa Маријe Монтесори: „Дала сам се на посао, као сељанка која, пошто је сачувала квалитетно семе кукуруза налази плодно тле на коме га може слободно посадити. Али погрешила сам. Једва да сам окренула грумен мог поља, када сам нашла злато уместо пшенице; грумен је открио драгоцено благо. Нисам била сељанка каквом сам се сматрала, већ пре Аладин који је не знајући, у рукама држао кључ скривеног блага” (Standing, стр. 39).

Шта је било ово скривено благо које се одједном појавило? Нормалне особине детињства, до тада сакривене иза девијантног понашања деце. Марија Монтесори је открила да деца поседују квалитете различите од оних који им се обично приписују. Изгледало је да је ослобођен виши облик личности и да се родило ново дете. Аладинова лампа је био Монтесори материјал, прилагођен у потпуности нормалној деци, са којим су она бирала да раде спонтано, за разлику од деце са посебним потребама, коју је требало убеђивати да са њим раде.

Основне особине овог новог детета биле су:
- ментална концентрација
- понављање вежбе
- љубав према реду
- слобода избора
- љубав ка раду уместо игри
- непримењивање казне и награде
- љубав ка тишини
- одбијање слаткиша
- осећај личног достојанства
- „експлозија” писања
- откриће читања
- спонтана само-дисциплина.

Она се бринула о набавци потребних материјала за игру и учење те њиховом напредовању. Просторије је наместила и опремила тако да децу потичу на вежбање свих чула и омогућују им несметано кретање. Деца су слободно могла сама бирати активности и материјале. Сви материјали осмишљени су тако да имају самокорекцију, тј. Дете на крају процеса учења путем материјала може само установити је ли успешно извршило задатак или не. Мариа Монтессори је приметила како деца самоиницијативно почињу узимати материјале и тражити прибор те чак по неколико пута понављају једну радњу (на пример чишћење своје обуће). Приметила је и то како деца након успешног решавања проблема с неким материјалом, још дуже време раде с истим и опет наново улазе у процес учења. С обзиром на постигнути успех, образоване мајке инзистирале су на увођење упознавања са читањем и писањем у план рада «дечије школе». Био је то почетак програмиране наставе. Материјали су креирани тако да дете мора савладати лакши ниво како би прешло на тежи.

1909. објављује књигу «Ил методо» која је убрзо преведена на двадесетак језика. Исте је године почела приватно поучавати две групе деце од шест до осам година где је истраживала могућност примене насталог дидактичког материјала у комбинацији са својим методама одгоја и образовања и на школској популацији.

И сама Марија Монтесори је била изненађена овим открићима. Али чудо није дуго остало скривено. Почело је да се прича о дешавањима у кварту Сан Лоренцо и друга Дечја кућа је направљена у другој згради. Ту се чудо поновило. Ускоро су почели да долазе посетиоци, прво из Италије па из других земаља, да посматрају децу и увере се својим очима. Прва Дечја кућа у Лондону је отворена 1918. године, где се исто десило. Вести се преносе у Америку и на друге континенте. Дечје куће се оснивају у Енглеској, Аустралији, Русији, а међу посетиоцима из свих крајева света нашла се и Толстојева ћерка.

Позив из 1914. године да се пресели у Америку, где би водила Дечју кућу, Марија Монтесори одбија. У Америку одлази следеће године, ради серије предавања, као гост Томаса Едисона и америчког Монтесори друштва чији је председник био Грахам Бел. Прво предавање одржано је у Карнеги холу за преко 5000 људи. Како је у току била Светска изложба у Сан Франциску, направљена је соба са стакленим зидовима у којој се налазило Монтесори одељење, под управом Хелен Паркхарст (Helen Parkhurst) која се обучавала уз Марију Монтесори. Око стаклених зидова налазиле су се столице са којих су заинтересовани посетиоци посматрали децу. Деца су добила једну од две златне медаље додељене на Светској изложби.

Свој активни рад није обуставила ни током Првог светског рата, а 1929. заједно са сином Мариом оснива међународно удружење «Association Montessori Internacional» које се и данас бави разменом стручњака и оспособљавањем учитеља и родитеља.

Пред Други светски рат Марија Монтесори се са сином сели из Италије, прво у Шпанију, Холандију, па у Индију, где се бави писањем, предавањима и обучавањем будућих Монтесори учитеља. У току следећих година путује широм света држећи предавања и међународну обуку. Истовремено наставља са истраживањем и писањем нових књига, на тему развоја детета од рођења до 3 године, примене Монтесори педагогије на школску децу у чему активну улогу има син Марио и разраде метода за предшколску децу. Идеја о школи на Монтесори начин подразумева даљу примену основних принципа, нешто измењених у складу са потребама новог развојног периода детета од 7 година.

Рат као сурова реалност постакао је размишљање Марие Монтессори о томе како кроз васпитање и образовање достигнути предиспозиције за трајни светски мир. Анализирала је основне проблеме човечанства и друштва у потрази за начином реконструкције људског друштва и васпитно-образовног система којим би се осигурао мир на темељу моралних реформи. Њена тадашња размишљања и идеје обедињени су у књизи «Упијајући ум».

Активан борац за мир у свету и право деце на образовање, Марија Монтесори учествује у раду УНЕСКО-а. За Нобелову награду за мир је номинована три пута, 1949., 1950. и 1951. године, а 1949. године добија у Француској Легију части, једно од бројних признања која су јој додељена током живота.

Умире 1952. године у Холандији, где је и сахрањена.
Епиграф на надгробној плочи одраз је њених настојања за живота:

«Молим децу која су пуна снаге
да се уједине са мном, како би се
успоставио мир у човеку и свету.»

video...

Коментара: 0


# изложба други светски рат Мариа Монтесори дечја кућа дидактички материјали монтесори метода педагогија морална едукација Марио Монтесори монтесори учитељ
@



 

[ Додај коментар ]