Између себичности и глади

Стварно је била срамна референдумска кампања за неку чудну врсту устава. О уставу ће време рећи своје, али понашање политичара, њихов однос према сиротињи и слух за народне проблеме је крајње понижавајуће. Управо је устав онај (зато би и требало да се пише великим словом) који се доносе да се обузда понашање оних на власти. Такав устав очигледно нећемо дуго видети. Странке су лепо поделиле и потрошиле паре које им ни по једном закону не следују. Промовисање устава је била у ствари промовисање странака на власти (не говорим о Влади већ о свим странкама које имају приходе из буџета). Нико и није промовисао оно што пише у уставу, већ су, кријући се иза националних осећаћа, трошили народне паре.

А онда, тек када неко умре, сете се и народних кухиња. Аутор овог текста се пре пар година трудио да активира народну кухињу у Алексинцу. И поред међународне донације која је, поред већ инсталиране опреме за кухињу, обезбедила намирнице за спремање оброка кухиња није заживела. Разлог - није било слуха да се из општинског буџета обезбеди новац за припрему оброка! Међутим, било је новца за разне друге светковине и прославе. Како цинично - потрошити новац на  прославе поводом разних измишљотина, а рећи како народ не треба хранити већ треба сам да заради. Онај код кога је кеса рече: нека узму мотику у руке, и извуче из оне кесе новац да плати "крканлук".

За време кампање која је до сада највише коштала умрло је троје људи од глади. Ко зна колико још због разних других немаштина. Нико због тога није одговарао, нико се од владајућих није чак ни трзнуо, а камоли да покаже да у србији има морала. Морално је само трошити новац из националног инвестициног плана (још једна Измишљотина).

Сетих се Смиљка и његовог ментора Веље како пре пар година уделише најновији аутомобил (и ко зна шта још) генералу Лазаревићу. О генералу не бих говорио - да ли је или није крив - али ваљда има неког реда у овој земљи. Ваљда постоји процедура како се неко проглашава заслужним грађанином. Лоша дела не могу да пониште она добра. Али, ако за утврђивање кривице постоји суд, па ваљда постоји и нека комисија за признања.

Али, ћутали су и Смиљко и Веља док су људи из околине Ниша тражили да им се обезбеди кров над главом који су изгубили у бомбардовању. И опет је човек морао да умре да би Смиљко рекао како је то затечен проблем. Чудно, па наслеђују се и привилегије и проблеми.

Косово је оно где смо нарочито доследни. Метар по метар, ар по ар, сада и хектари - продаје ко како стигне већ годинама. Па није ми јасно одакле више продају. Ови јадници што остадоше, они немају шта, али зато њихови представници... ма шта их брига, није њихово. Ако може министар да продаје пасоше, па могу и смртници по неку диплому.

Али став - шта после независности. Инсистирање на томе - како ћемо се понашати сутрадан после признавања је као покушај да прича поново почне. Мене заправо интересује како ћемо се понашати и живети 10 година након дана К. Покушајте само да замислите. И немојте друге да кривите - кривите себе јер сада сте ту!

И још једна паралела. Пре пар година једва добисмо председника. После дуго навлачења и спуштања цензуса. А сада не можемо ни владу ни скупштину. У пат ситуацији можда следе нови избори. Али они неће решити ситуацију, већ ће се само редови укопати још дубље.

И шта сада. Предложићу анексију од стране Deutche Bundestag-а, или можда повратак Краља (звучи као господар прстена III део). Срби су доказали да демократија није за њих већ само чврста рука. Чврсте руке сада нема, нема организације, па свако гледа само своје интересе.

Заједнички интерес - па, наравно потрошити паре из буџета, нип-а...