Генерацијски пут

Заустављам се на мостићу, ослушкујем жубор потока и бацам поглед према крсту, који се простире изнад манастира.

На самом улазу у дом школе, у природи, са леве стране присећам се учионице, забавног кувара, ципеларника и тадашњих студента на пракси. То је место где сам научио прве животне лекције, први пут званично одвојио од куће, учествовао у квизу, музичком тобогану, имитирао познате, певао на сав глас, бриљирао на маскембалу, ушао у ужи избор за најлуђу фризуру, једино никад у избор за мистера.

Преко дана сви смо били под "акцијом", планинарили Лесковиком, шетали до воденице, видели прву партизанску штампарију, а у њој главну атракцију прави-правцијати пушкомитраљез.

У бурном и максимално испуњеном дану играли смо фудбал, вадили лопту из потока, дружили се са песницима, а увече седели поред логорске ватре и уз класике домаће рок музике упознали прве симпатије и заплесали први животни плес.

Ујутру су нас будила манастирска звона, а преко дана су се најхрабрији усуђивали да уђу кришом у манастирки посед и запале свећу. Због последњег трзаја комунистичких времена у ушима ми и данас одзвањају казнени "аплаузи", само зато што ми је отац Дионисије помиловао по глави и поклонио бројаницу.

Била су то лепа али и чудна времена у којима сам у склопу Летње школе научио прве животне фазоне и форе. Данас уживам у домаћинском пријему и са колегама из радио Алексинца, присећам се догодовштина из ове установе, која представља право генерациско наслеђе.

"Гидро, само да ти кажем нешто, све те садржаје које си набројао ми нудимо и данас, још више су потпунији, поготово у спорту и рекреацији. Цене су приступачне, храна разноврсна, собе чисте, а за децу која похађају веронауку, обезбедили смо часове два пута недељно". - огласи се директорка установе Милена Максимовић.

Враћам се на мостић, хук потока под планиском сенком и даље је главни сведок како историја векова говори. Манастир је наравно увек отворен за жедне, он ту мирно ћути и векове броји.

Отац Дионисије, још увек стоји испред храма и милује децу по глави. Да, ово је место где се увек лако долазило али тешка срца одлазило. Дошао ту позван или случајно, схваташ да је пред тобом велика трпеза историје.

Ово је место где смо сви први пут је без поговора јели пасуљ, боранију или грашак, место где смо се челичили, место које с колена на колено припада само нама.

Да постоји место које је константи део наших живота, не ишчезне никад из сећања без обзира на место и време где се налазимо. 
Да наравно, то је Липовац...

Наставиће се...

ПС

Чувајмо Липовац, посећујте га редовно, чувајмо манастир, дичимо се ликом и делим оца Дионисија.

Пријатељ приче: New Pressing