Дианина листа

За име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет. И Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир. За Диану Будисављевић, рођену Аустријанку која је из крвавих усташких логора током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне деце - углавном српске, са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села - не зна готово нико. Знају историчари, неки преживели логораши и њени ретки потомци.

Онај ко спасе један живот, спасао је цео свет. - Талмуд

Девојачко презиме Дијане Будисављевић је било Обексер (нем. Obexer). Рођена је у Инзбрук 15. јануар 1891, а умрла је у Инзбруку 20. август 1978. Хуманитарка је аустријског порекла која је током Другог свјетског рата спасила 15.336 деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској. Деца коју је покушавала да спасе, су била углавном српска са Кордуна, Козаре, хрватских и босанских села. Ова акција је била једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција везаних за концентрационе логоре у Другом светском рату. Умрло је 3.254 деце, током спасавања или одмах по напуштању логора, исцрпљено тортуром, глађу и болешћу, док је више од 12.000 избављене деце преживело рат.

Била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протеривања или пљачке имовине за вријеме НДХ.
Да би сачувала податке о деци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким породицама.

Имала је подршку уског круга људи, сви који су се бавили спашавањем деце из логора ризиковали су сопствене животе.

Диана Будисављевић је у потпуности заборављена. Заборављена је била од стране Југославије, заборављена је од стране Србије, Аустрије, Хрватске заборавили су је Срби, Хрвати, њено име не стоји ни у једном уџбенику историје, ниједна улица не носи њено име, никада није добила никакво признање. Једино на сајту Спомен-подручја "Јасеновац", име Диане Будисављевић налази се под одредницом "Спасавање деце". Акција коју је она организовала била је по свом обиму, броју учесника и броју спасене деце (више од 10.000) једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи - стоји на сајту.

Дианина акција почела је првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за жене и мајке у логору Горња Ријека. Прошириће се касније, када је почела велика офанзива, прво на Кордуну и Банији, а онда и на Козари.

Немачке комисије су све радно способне мушкарце и жене упућивали на присилни рад. Усташе су желеле да убију све остале. И мушкарце, и жене, и децу.

То је схватала, средином те страшне 1942., и Диана Будисављевић, која ће - иако Аустријанка - постати вероватно највећа доброчинитељка у НДХ. Мајке са Козаре су убијане на најсвирепије начине. Оне "срећније" одвођене су у радне логоре, и морале су да оставе децу. Одмах на почетку рата, по оснивању НДХ-а и логора у Лоборграду Диана почиње да помаже жене и децу. Заједно са др инж. Марком Видаковићем и инж. Ђуром Вукосављевићем организује помоћ у храни, лековима, одећи и обући деци и њиховим мајкама. Међу њима се налазило и много сирочади којима су непосредно пре тога оба родитеља била убијена. Многа деца била су једноставно одузета. Захваљујући свом аустријском пореклу, везама и познанству са немачким официром вон Коцијаном, успела је да ослободи огроман број малишана.

И не само то, јако је значајно и то што су она и њени помагачи све време водили списак правих имена и презимена - да се порекло не би заборавило ако деца преживе. Била је свесна да ће многа од ове деце бити заборављена и изгубљена. Трудила се како год је могуће да створи картотеку са подацима - и створила је списак 12 000 деце.

Ова племенита жена окупила је сестре Црвеног крижа Хрватске, лекаре и друго здравствено особље, као и већи број угледних појединаца из разних области живота. Међу њима су били и Камило Бреслер, Јана Кох, Татјана Маринић, Мајка Драгица Хабазин, Владимир Броз, Велимир Дежелић, Анте Думбовић, супруга проф. Бецића, академског сликара, трговци Бајо Омичкус и Бојанић, архитекта Видаковић... Жене су шиле су кошуљице, зарубљивале пелене, помагале дању и ноћу у неговању деце. Не треба заборавити да се ради о Загребу током 1941., 1942. и 1943. године.

Сваки одлазак у логор, сваки сусрет са Артуковићем, Кватерником или Лубурићем, сваки телефонски разговор у којем се причало о помоћи малим логорашима, представљао је опасност за Аустријанку и њене сараднике. Акцију спасавања малих логораша животом је платило једанаест Дианиних сарадника. Убили су их исти они који су убијали и децу у колевкама.

Храну за децу прикупљали би код њеног супруга на клиници. Људи који су хтели да помогну правили су се да иду код њега на преглед и онда остављали храну, одећу, новац.

- Једном је клинику претресала усташка полиција, а други пут Гестапо. Ништа међутим нису нашли, јер су стицајем околности храна и одећа послати неколико сати раније. Диана је правила Летке са својим подацима и делила је по возовима који су водили Србе, Јевреје и Роме у логоре, како би обавестили преживеле логораше где да је контактирају ако преживе како би нашли децу.

- Гестапо је једном питао шта ради, али су закључили да је у питању "луда жена" и оставили је на миру - каже Рашица.

Одузимање картотеке

Одмах по ослобођењу картотеку је преузела ОЗНА у Загребу. Одузимањем документације Диани Будисављевић и њеној сарадници госпођи Џакули онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја деце. Али, сву документацију, и све фотографије, морала је да преда 1947. године, по наређењу Озне. Та конфискација представљала је за њу „смак света“, јер, то је значило да неће успети да неку децу врати својим правим родитељима. "Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже". Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији деце, у Министарству није прихваћена. После рата Диана никоме, па ни породици, није много говорила о ономе што се догађало током постојања НДХ. И касније, када се вратила у свој Инсбрук, остала је ћутљива.- Знала је да каже: „Урадила сам шта сам могла и шта је требало, и то је то.“ А можда је мислила да је могла да спаси још деце - каже Леонардо Рашица.

Дневник

„Дневник Дијане Будисављевић“, оригинално написан на њемачком, издат је у само 700 примјерака. Покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. На хрватском је издат у Загребу 2003, под именом „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“, приредила за штампу Силвија Сзабо, Хрватски државни архив, Спомен-подручје Јасеновац. У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила дјеца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од највећих ратних злочинаца, одговорних за геноцид у НДХ. Дневник је објављен 2003. године у Загребу „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, сачињен од 388 преведних записа са њемачког. Од тада је започело значајније историографско интересовање за њене подвиге.

Упркос свему томе, Дианин херојски чин широј јавности готово је непознат. За њу никада није чуо ни највећи број деце, данас одраслих људи, који су преживели усташке логоре. Диана Будисављевић није слављена као херој. Не помиње се ни у једном уџбенику историје. О њој није написана ниједна књига нити снимљен филм.

Цитат из дневника Дијане Будисављевић:

„10. јул 1942, Стара Градишка: Нека дјеца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су дјелимично тамо, а дјелимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда - Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол (...)
Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора. Његова мајка је своју децу такође морала одгајати у најтежим околностима, у највећој беди, итд. Онда нам је опет претио. Има могућности сакрити нас тако да нас нико не може наћи. Може нас тражити и за нас питати ко год жели. Шта министри одлуче, то се њега уопште не тиче.

Побринуће се да и министри дођу у логор. И кад их буде тамо имао, онда ће само он одлучивати шта ће се десити. У логору једино он има власт”, писала је Диана Будисављевић. Тог дана ипак је успела да изведе неколико десетина деце из логора.”

Златном медаљом за храброст, названом по Милошу Обилићу, Србија се поклонила подвигу Диане Будисављевић. Одликовање које јој је постхумно додељено, поводом Сретења – Дана државности, коначно је скинуло прашину заборава са једног од највећих јунака Другог светског рата са ових простора. Храброј Аустријанки која је спасила 12.000 српске деце о којој су месецима писале „Новости”, проналазећи некадашњу децу коју су она и њени сарадници спасли сигурне смрти из усташких логора током Другог светског рата, после дуго година одаје се заслужена почаст.

Захваљујући „Новостима”, које су серијом текстова скренуле пажњу на заборављену хероину Другог светског рата, почело је јавно одавање заслужене почасти. Њено име понеле су улице у Београду и Козарској Дубици, а истим трагом кренили и Бањалука, Загреб, Панчево…. Храброј жени одужила се и Српска Православна Црква, првим примерком новоустановљеног ордена царице Милице, као и њен родни град – Инсбрук, а одскора је због утицаја Срба у Бечу добила и трг у главном граду Аустрије.

Извор: Вечерње новости, MojHeroj.com, vesti-online.com, Википедија