Бајка о сложним кумовима

У тој варошици живеше вредни домаћини и поштене и добре домаћице. Сви су живели срећно, али скромно и помало монотоно.

Ипак једног дана појавила су се два човека, који су притом били и кумови.

У младости кумови су били радикалних идеја, као што је и својствено младим људима. Како је време пролазило, кумови су се развијали, а њихове идеје су постале толико напредне да су једног дана решили да узму ствар у своје руке и покрену ону лепу, али помало учмалу варошицу са почетка ове приче.

Почели су силовито, јер су њихове идеје биле толико напредне, да су се брзо рашириле по целој варошици, али и ближој и даљој околини.

Од мале и учмале варошице, кумови су брзо направили напредну и развијену варош.

За разлику од осталих варошица у којима је бела куга све више узимала маха, а млади и школовани људи одлазили трбухом за крухом, у кумовској варошици је почело да се рађа све више деце, а млади су остајали на огњиштима својих очева и дедова.

Због тога, кумови су решили да прво почну са образовањем деце и младих.

Пошто је кумовска варошица била позната по пољопривредним производима, кумови су одмах почели са зидањем велелепног здања. Пољопривредно велеучилиште је никло у рекордном року, толико брзо да су представници других, много већих варошица који су били познати по извођењу радова пре рока, били љубоморни на кумовску способност и посвећеност.

На ово здање утрошено је много мање дуката него што је планирано, јер су се поданици сами укључили својим прилозима када су видели колико се њихове вође труде.

Преостали новац, кумови су уложили у даљи развој варошице, за разлику од водећих људи других варошица, који су гледали само себе и свој џеп.

Ипак, овде није био крај кумовског улагања у образовање младих, поготово оних намлађих варошана.

Ниже велеучилиште у којој су се васпитавали најмлађи, водила је особа која није могла да прихвати напредне идеје кумова. Због тога кумови су једногласно сменини ту особу и на чело нижег велеучилишта су довели новог вођу који је имао нос да препозна кумовске напредне идеје и брзо их спроведе у дело. За кратко време ниже велеучилиште је достигло висок стандард који су кумови поставили као циљ.

Такође, у овој напредној варошици, непотизам је био непознат појам. Сви су се запошљавали у складу са својим образовањем, занањем и способностима. То је ишло толико далеко да један од кумова није хтео да запосли своје кумче, без обзира на до тада незапамћену кумовску љубав.

Због свега тога варошица је толико напредовала, да је прерасла у велики и напредан град, са великим буџетом. Буџет је био толико велики да се и најстарији становници нису више могли да се сете пољског клозета. Сви становници су имали најсавременије тоалете, који су били толико обезбеђени од провала и крађа, да се у њих улазило само помоћу чипованим картицама.

Такође, због великог буџета, култура у граду је достигла толики ниво да су се чак владари околних земаља, који су били у културној унији, осећали инфериорно у односу на кумовску културну заједницу. Улагање у културу билој е толико да је чак краљевски ревизор предложио да се део тих дуката пребаци на салдо појединих грађана.

Кумови су то одмах одбили и ошто се супроставили оваквим негативним појавама које су претиле да угрозе благостање које су кумови изградили у муци и зноју свом.

Велики подухвати су се низали, толико да им није било краја, тако да су грађани једног дана на великом Сабору Напредних Становника променили име града у КУМОВСКА ПРЧИЈА у име захвалности својим вођама.

Од тих времена, па све до сада, овај већ сад велики и напредан град се свакодневно развија и расте, а грађани живе у миру, слози и благостању, као нигде на земаљској куглу.

Причу написали браћа
Л. Андерсоновић и
М. Андерсоновић